Иван Јовић, рођен је 2. новембра 1971. године у Аранђеловцу. Живи је у Београду, где је стекао већину својих књижевних и животних искустава.

Ожењен је Моњом, са којом има ћерке Милену и Милицу.

Слави Свете враче Козму и Дамјана.

Објавио књиге прозе: Непрестано мислим на Едуарда, Приче у три става (КОНРАС, Београд 2003) и Весели живот човека у ковчегу (КОНРАС, Београд, 2005). 

Садржај

007 Драги другари-Dear Friends
009 Предговор-Foreword

015 Лепосавић
017 Андрија Ђорђевић
021 Марина Милентијевић
023 Лука Јевремовић
024 Ивана Тимотијевић
025 Горан Бараћ
027 Зорана Обреновић
028 Ана Бараћ
029 Никола Костић
031 Јелена Георгијев
032 Бојана Лешевић
032 Сузана Бојанић
033 Марко Јовановић
036 Валентина Бајрами
037 Јелена Ђурђевић
039 Ана Вукојчић
040 Ставан Радосављевић
041 Теодора Петронијевић
043 Невена Кујунџић
043 Милица Александровић
045 Милица Јовановић
047 Марија Даниловић
048 Даница Радивојевић

051 Косовска Митровица
053 Невена Јелић
055 Данијела Вићентијевић
057 Јелена Тодоровић
059 Милица Јакшић
061 Страхиња Димитријевић
062 Јелена Илијевска
063 Марко Павловић
065 Енес Хот
066 Филип Вучковић
067 Александра Поповић
069 Неда Здравковић
070 Снежана Голубовић
071 Филип Томовић
073 Дарко Пантић
073 Марко Јаковљевић
074 Милица Елезовић

075 Зубин Поток
077 Александар Милосављевић
078 Слађана Бишевац
078 Александар Башчаревић
079 Катарина Радуловић
081 Игор Манојловић
082 Данијела Јовановић
093 Младен Гаљак
085 Спасоје Ђурић
085 Јован Малишић
086 Лазар Аврамовић
087 Јовица Станић
089 Данијела Утвић
089 Милица Божовић
090 Стефан Орловић
090 Гордана Утвић
091 Стефан Стевић
093 Александар Влашковић
094 Немања Ђорђевић
095 Лазар Алексић
097 Александар Божовић
098 Светислав Ђурић
098 Стевица Јакшић
099 Стеван Ракић
101 Марија Орловић
102 Милан Гаљак
103 Милена Виријевић
105 Живко Јокшић
106 Миљко Арсић
107 Милица Димитријевић
109 Сара Компировић

111 Грачаница
113 Дејан Михајловић
115 Никола Спасић
117 Милица Димитријевић

119 Лешак
121 Станко Лазовић
122 Анђелка Радосављевић
123 Александра Воштић
125 Душан Биговић

127 Штрпце
123 Стефан Николчевић
131 Марија Чанаћевић
133 Александра Николчевић
135 Милица Васовић
137 Данијела Шаранчевић
138 Маја Савић
139 Весна Трифуновић
141 Аранђел Салетовић
142 Ана Ранићевић
143 Драгана Васовић
145 Марина Ћирковић
146 Драгана Шаркочевић
147 Ђорђе Ивановић
149 Милица Михајловић
150 Урош Мрђинац
151 Милена Стојановић
153 Милена Радић

 155 Старо Грацко
157 Александар Станојевић
159 Милан Тодоровић

161 Клокот
163 Дијана Максимовић
165 Растко Радусавић
166 Весна Богдановић
166 Филип Столић
167 Сандра Стојановић
169 Маја Кулић
169 Милан Васић

171 Они очекују наш одговор

187 Ramondia Serbi

О делу

Потресна сведочанства о детињству иза бодљикаве жице, исписан руком деце из такозваних енклава ма Косову и Метохији.

Извод из дела

Драги друже!

Ја сам један обичан  дечак са Косова и Метохије и желим овом приликом да те поздравим. Можда си ти у некој од срећних земаља, где рата није било, а можда си и од оне напаћене деце којима се све то издогађало као и нама, па ћеш ме боље разумети.

Молио бих те, ако ти је тата неким случајем војник, замоли га да не долази овамо. Шта ће они овде где им је све туђе и где као нешто чувају, а сами не знају шта. Дођите нам ви и ваше тате да се дружимо, да упознате нашу Србију, да видите како је лепа, како је лепо наше Косово. Само, не са тенковима и пушкама. Тенкови и пушке нису добри ни у чијим рукама.Нама, деци Косова и Метохије, доста је тога. Нама треба слободе.

Зато ви убеђујте своје очеве, а ми вас онда чекамо. Без обзира како ко говорио, игре су нам свима исте.

Александар Башчаревић, 3. разред

ISBN: 978-86-7552-021-2

Особине: Формат: 210 х145 mm | Обим: 187 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Др Александар Саша Гајић (1973) научни је са­ра­дник Института за европске студије чија се ис­тра­жи­вања крећу на простору друштвене и правно-политичке теорије те политичке филозофије. Своје радове, анализе и огледе објављује у стручној пе­ри­од­нци и другим писаним медијима. Актуелне области ст­ручног интересовања су му друштвена теорија, ме­ђународни односи, политичка филозофија и фи­ло­зофија историје те студије културе. Радио је у пра­восуђу, адвокатури и новинарству. Бави се књи­же­вношћу и музиком. У јавности је присутан као по­­литички аналитичар чији се наступи у медијима у Србији и региону прате са пажњом. Његови  ог­леди и стручни радови стекли су култни статус међу чи­талаштвом и донели му репутацију једног од во­де­ћих гласноговорника млађе генерације у Ср­бији. Ау­тор је књига Нова велика игра (НСПМ, 2009) и Корпоративна носталгија (Службени гла­сник, 2011). 

Садржај

Увод

Противуречне теорије о кризи

Стварни узроци кризе

Криза модерних теорија

Појам и типологија криза

Модерна мисао о кризи

Свеобухватне размере кризе

Индивидуализам као последње уточиште
       либерализма

О банкротима идеја

Под рушевинама мисаоних образаца

На субјективном полу кризе

“Кризна ситуација” у очима традиције

Поглед у бездан модерности

Исходишта светске кризе

Дискурси и криза света

Закључна разматрања: од кризе до катастрофе       

Литература

Белешка о аутору

О делу

„ Духовне основе светске кризе“  савремену светску кризу  посматрају на свеобухватан  начин – не само да уочавају „противуречности њеног тумачења“ , „стварне узроке“, „свеобухватне размере кризе“ , пружају „типологију криза“ , виђење криза очима традицје“ , па чак и дају поглед на „исходишта криза“ и „на субјективном полу кризе“ на пољу од „кризе до катастрофе“  (како гласе нека од поглавља књиге) – већ то чине у правом смислу те речи целовито, из духовне перспективе. Утолико и интердисциплинарни приступ књиге који барата филозофским, социолошким, политиколошким, културолошким   и економским знањима и приступима није тек њихово „занатско“, вешто и стручно  коришћење, већ, доиста,  прожимање кога врши и интегрише један посве особен, интегрисан и интегралан „поглед на свет“.

Др Миша Ђурковић

Извод из дела

ПРОТИВУРЕЧНЕ ТЕОРИЈЕ О КРИЗИ

Ни­шта нам бо­ље од ак­ту­ел­них ту­ма­че­ња узро­ка, на­стан­ка, раз­во­ја и по­сле­ди­ца свет­ске еко­ном­ске кри­зе не од­сли­ка­ва про­ти­ву­реч­но­сти по­сто­је­ћих по­гле­да на кри­зу иза ко­јих се про­ја­вљу­ју јед­но­стра­но­сти у по­и­ма­њу сло­же­них про­це­са у ствар­но­сти. Са­гла­­сност, да­кле, углав­ном по­сто­ји са­мо око по­јав­них об­ли­ка из­би­ја­ња кри­зе и ње­них не­по­сред­них узро­ка; све оста­ло ту­ма­чи се из раз­ли­чи­тих те­о­риј­ско-иде­о­ло­шких ви­зу­ра, ко­ји на ко­ре­не и ди­мен­зи­је кри­зе ба­ца­ју пот­пу­но раз­ли­чи­та све­тла и гле­да­ју их из по­све ра­з­­ли­чи­тих пер­спек­ти­ва.

Не­ки сто­га узро­ке еко­ном­ске кри­зе ви­де у по­на­ша­њу по­је­ди­них еко­ном­ских су­бје­ка­та; дру­ги раз­ло­ге по­ре­ме­ћа­ја про­на­ла­зе у не­а­де­кват­ној еко­ном­ској по­ли­ти­ци као по­гре­шном упра­вља­њу у ви­ше или ма­ње до­бро струк­ту­и­ра­ном си­сте­му; тре­ћи, пак, узро­ке кри­зе про­на­ла­зе у са­мом си­сте­му, то јест у ин­хе­рент­ној не­ста­бил­но­сти при­вре­да ко­је – у ви­ду при­вред­них ци­клу­са – осци­лују успо­ни­ма и па­до­ви­ма као сво­јим при­род­ним ма­ни­феста­ци­ја­ма. Кри­ти­ча­ри нео­­ли­бе­ра­ли­зма узро­ке виде у не­заја­жљи­вој по­хле­пи ак­те­ра еко­ном­ске по­ли­ти­ке, импер­фект­но­сти тр­­жи­шта и ин­хе­рент­ној не­ста­бил­ности ка­пи­­та­ли­стич­ког си­сте­ма ко­ји про­ду­ку­је ра­зорне при­вред­не ци­­клу­се са све ве­ћом ам­пли­ту­дом. Ови би­знис ци­клу­си угро­жа­ва­ју  и оп­ста­нак са­мог си­сте­ма уко­ли­ко се про­пу­сти да се вр­ши пра­во­вре­ме­на еко­ном­ска по­лити­ка ста­би­ли­за­ци­је по­тен­ци­јал­но ра­зор­них флукта­ци­ја. Вра­ћа­ју­ћи се те­о­ри­ја­ма по­слов­них циклу­са, од кеј­нзи­јан­ског об­ја­шње­ња (од­су­ство агре­гат­не тра­жње), кре­дит­но-ду­жнич­ког ци­клу­са на­ста­лог услед флук­ту­а­ци­је кре­ди­та („хи­по­те­за фи­нан­сиј­ске не­ста­бил­но­сти“ Хер­ма­на Мин­ског), пре­ко марк­си­стич­ког ту­мачења кри­зе због тен­ден­ци­је па­да про­фит­не сто­пе услед про­ме­њи­во­сти по­ну­де и тра­жње, све до ре­ви­тали­за­ци­је „те­о­ри­је ду­гих та­ла­са“ Ни­ко­ла­ја Кон­дра­тје­ва, заступ­ни­ци ових по­гле­да ука­зу­ју на то да су уну­тра­шње про­ти­ву­реч­ности, пот­по­мог­ну­те и по­ја­ча­не нео­ли­бе­рал­ном еко­номском по­ли­ти­ком ина­у­гу­ри­са­не Ва­шинг­тон­ским кон­сен­зу­сом, до­при­не­ле са­мој кри­зи.

Ва­шинг­тон­ски кон­сен­зус по­чи­вао је на де­сет та­ча­ка, сво­је­вр­сних те­мељ­них дог­ми нео­ли­бе­ра­ли­зма: бу­џет­ској (фи­скал­ној) ди­сци­пли­ни; усме­ра­ва­њу јав­не по­тро­шње у ви­со­ко­про­фи­та­бил­не обла­сти; по­ре­ској ре­фор­ми ко­ја сма­њу­је по­ре­ске сто­пе а про­ши­ру­је основ за опо­ре­зи­ва­ње; уки­да­њу огра­ни­че­ња код фор­ми­ра­ња ка­мат­них сто­па; по­ли­ти­ци ком­пе­те­тив­них де­ви­зних кур­се­ва; ли­бе­ра­ли­за­ци­ји тр­го­вин­ских то­ко­ва; ли­бе­ра­ли­за­ци­ји стра­них де­ви­зних ула­га­ња; при­ва­ти­за­ци­ји; де­ре­гу­ла­ци­ји тр­жи­шта и за­шти­ти при­ват­не сво­ји­не.

У те­ме­љу ових про­грам­ских та­ча­ка, сво­је­вр­сних на­че­ла нео­ли­бе­ра­ли­зма, сто­ја­ла су и три те­о­риј­ска ста­ва: 1) хи­по­те­зи о ра­ци­о­нал­ним оче­ки­ва­њи­ма ко­ја по­чи­ва на пред­ви­ди­во­сти бу­дућ­но­сти, тј. на убе­ђе­њу да се кон­ти­ну­ум про­шло­сти, са­да­шњо­сти и бу­дућ­но­сти у сми­слу при­сут­но­сти и од­ви­ја­ња еко­ном­ских до­га­ђа­ја од­ви­ја на исти или сли­чан на­чин, онај ко­ји се мо­же ме­ђу­соб­но ста­ти­стич­ки из­ме­ри­ти и упо­ре­ди­ти, те да, у прак­тич­ној де­лат­но­сти у тр­жи­шној утак­ми­ци, сви ак­те­ри на тр­жи­шту увек има­ју све по­треб­не ин­фор­ма­ци­је на осно­ву ко­јих мо­гу до­но­си­ти ра­ци­о­нал­не по­слов­не по­те­зе, у уни­вер­зу­му ко­ји ни­је де­тер­ми­ни­сан али је­сте од­ре­див, мо­же се пре­ци­зно из­ра­чу­на­ти и раз­у­ме­ти; 2) те­о­ри­ји о ре­ал­ним при­вред­ним ци­клу­си­ма ко­ја из­ви­ре из Се­јо­ве јед­на­чи­не по ко­јој по­ну­да увек кре­и­ра тра­жњу, до­во­де­ћи их, упр­кос са­мо крат­ко­трај­ним и при­вре­ме­ним по­ре­ме­ћа­ји­ма, до спон­та­не рав­но­те­же, сво­је­вр­сне тр­жи­шне хар­мо­ни­је; 3) те­о­ри­ји о ефи­ка­сним фи­нан­сиј­ским тр­жи­шти­ма ко­ја под­ра­зу­ме­ва иде­ал­ну ра­ци­о­нал­ност фи­нан­сиј­ских ин­стру­ме­на­та ко­ји су објек­тив­ни и у рав­но­те­жи са тр­жи­шти­ма, јер су це­не од­раз сви­ма до­ступ­них тр­жи­шних ин­фор­ма­ци­ја. Тр­жи­шни ри­зи­ци су по­сто­је­ћи, али се и они мо­гу ра­ци­о­нал­но пред­ви­де­ти, из­ра­чу­на­ти, па је спо­соб­ност кван­ти­фи­ко­ва­ња фи­нан­сиј­ских ри­зи­ка кључ ста­бил­но­сти си­сте­ма.

Док се ве­ћи­на од де­сет та­ча­ка ва­шинг­тон­ског кон­сен­зу­са у еко­ном­ском жи­во­ту мо­гу кон­тек­сту­ал­но по­ста­вља­ти и пре­ма при­ли­ка­ма по­ка­за­ти еко­ном­ски ма­ње или ви­ше оправ­да­ним, ја­сно је да су три те­о­риј­ска сту­ба иде­ал­тип­ске ап­страк­ци­је ко­је не од­го­ва­ра­ју по­сто­је­ћем тр­жи­шном, и ре­ал-еко­ном­ском и фи­нан­сиј­ском жи­во­ту, већ пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сну еко­ном­ску фун­да­мен­та­ли­стич­ку схо­ла­сти­за­ци­ју ко­ја иде­а­ли­зу­је ра­ци­о­нал­ност и при­сту­пе кван­ти­фи­ка­ци­је. Са њи­ма као пре­ми­са­ма, и де­сет та­ча­ка Ва­шинг­тон­ског кон­сен­зу­са, уме­сто да се при­ла­го­де кон­тек­сту ствар­них еко­ном­ских про­це­са, до­жи­вље­ни су као „уни­вер­зал­ни ре­цепт“ не са­мо на цео еко­ном­ски већ и на по­ли­тич­ки оквир, има­ју­ћи да­кле све­о­бу­хват­не, за­ма­ло то­та­ли­тар­не пре­тен­зи­је су­зби­ја­ња др­жа­ве у „ми­ни­мал­не окви­ре“ и њи­хо­ву ра­ди­кал­ну ре­фор­му у ци­љу слу­же­ња дог­мат­ски-нор­ма­тив­но по­и­ма­ном тр­жи­шту за­ми­шље­ном ис­кљу­чи­во у ди­мен­зи­ја­ма ко­је смо на­ве­ли. Сто­га не тре­ба да нас чу­ди што су ре­зул­та­ти еко­ном­ских по­ли­ти­ка зе­ма­ља ко­је су се, кроз при­кла­ња­ње прин­ци­пи­ма Ва­шинг­тон­ског кон­сен­зу­са, при­во­ле­ле и ње­го­вом те­о­риј­ском „ве­ру­ју“ и упо­до­би­ле му се – био је крај­ње по­ра­зан. Иден­тич­на суд­би­на кра­ха при­вре­да и др­жа­ва мно­гих зе­ма­ља у раз­во­ју ко­је су по­сту­па­ле у скла­ду са нео­ли­бе­рал­ним ре­цеп­том, као и дра­ма­ти­чан успон а по­том су­но­врат зе­ма­ља Да­ле­ког Ис­то­ка по­ка­зао се ви­ше не­го за­бри­ња­ва­ју­ћим. Ове зе­мље су ли­бе­ра­ли­зо­ва­ле то­ко­ве ка­пи­та­ла и, упр­кос во­ђе­њу ре­стрик­тив­не, од­го­вор­не бу­џет­ске по­ли­ти­ке – до­жи­ве­ле да из­гу­бе кон­тро­лу над сво­јим фи­нан­сиј­ским си­сте­ми­ма и упад­ну у мо­не­тар­ну и фи­нан­сиј­ску кри­зу. Њи­хов по­сте­пе­ни опо­ра­вак је омо­гу­ћен тек ка­да су уви­де­ле сво­је за­блу­де и по­че­ле да во­де са­мо­стал­ну еко­ном­ску по­ли­ти­ку, по­вра­ти­ле кон­тро­лу над то­ко­ви­ма ка­пи­та­ла, обез­бе­ди­ле су­фи­цит у плат­ном би­лан­су а де­ви­зне ре­зер­ве по­че­ле да об­на­вља­ју на здра­вој осно­ви, из ре­ал­не, про­из­вод­не еко­но­ми­је.

Нео­кла­си­ча­ри, пак, упор­но бра­не те­о­риј­ске пре­ми­се ли­бе­ра­ли­за­ци­је пред­ви­ђе­не Ва­шинг­тон­ским кон­сен­зу­сом, све ње­го­ве ме­ре и ин­стру­мен­те те  сле­по ис­тра­ја­ва­ју у од­ри­ца­њу тр­жи­шне им­пер­фект­но­сти и ци­клич­но­сти кри­за. За­го­вор­ни­ци нео­ли­бе­ра­ли­зма из­би­ја­ње кри­зе увек  ви­де као по­сле­ди­цу спољ­них узро­ка, упли­та­ња ва­не­ко­ном­ских си­ла у тр­жи­шне од­но­се: ме­ша­ња др­жа­ве и цен­трал­них ба­на­ка (ма­ни­пу­ли­са­ње ка­мат­ним сто­па­ма), њи­хо­во сти­му­ли­са­ње и по­гре­шно усме­ра­ва­ње тр­жи­шта. Узро­ке ци­клич­них осци­ла­ци­ја они увек про­на­ла­зе у ван­тр­жи­шним упли­ви­ма, сма­тра­ју­ћи да, у скла­ду са за­кључ­ци­ма Ха­је­ка и Ми­зе­са, би­знис ци­клу­се и ло­мо­ве про­у­зро­ку­ју Цен­трал­не бан­ке мо­не­тар­ном екс­пан­зи­јом. Дру­гим ре­чи­ма, овај те­о­риј­ски мо­дел по­сту­ли­ра не­мо­гућ­ност ма­кро­е­ко­ном­ске не­рав­но­те­же услед иде­ал­тип­ских пре­ми­са ра­ци­о­нал­ног функ­ци­о­ни­са­ња при­вред­них су­бје­ка­та и са­вр­ше­ног фук­ци­о­ни­са­ња роб­них и фак­тор­ских тр­жи­шта ко­је от­кла­ња­ју сва­ку не­рав­но­те­жу. Ка­да се не­рав­но­те­жа по­ја­ви – она се увек ви­ди као спољ­ни ути­цај ко­ји на­ру­ша­ва пер­фект­ност тр­жи­шног мо­де­ла. Та­ко се, од из­би­ја­ња кри­зе, већ мо­гу на­зре­ти ра­до­ви на­пи­са­ни у при­лог од­бра­ни фун­да­мен­та нео­ли­бе­рал­ног уни­вер­зу­ма, ко­ји у чи­ње­ни­ца­ма ве­за­ним за ње­ну еска­ла­ци­ју по­но­во про­на­ла­зе у оном по­све оче­ки­ва­ном – у кри­ти­ци ути­ца­ја ван­тр­жи­шних ак­те­ра. „Са­мо­кри­тич­ка ко­рек­ту­ра“ би­ће усме­ре­на на из­но­ше­ње оправ­да­ва­ју­ћих ста­во­ва ка­ко су ма­те­ма­тич­ки мо­де­ли ко­ји­ма су об­ја­шњи­ва­на тр­жи­шна де­ша­ва­ња би­ли не­до­вољ­но пре­ци­зни да омо­гу­ће пот­пу­но ра­ци­о­нал­но де­ло­ва­ње, тј. да кван­ти­фи­ка­тив­на од­ре­ди­вост као јед­на од пре­ми­са ра­ци­о­нал­ног из­бо­ра уоп­ште ни­је спор­на – већ са­мо да до­са­да­шњи ин­стру­мен­ти за ме­ре­ње и про­це­њи­ва­ње ни­су би­ли до­вољ­но пре­ци­зни и по­у­зда­ни; дру­ги ће упи­ра­ти пр­стом да је ге­не­ра­тор кри­зе ле­жао у не­до­вољ­ној ка­пи­та­ли­за­ци­ји ба­на­ка ко­ја се да от­кло­ни­ти по­ди­за­њем ка­пи­тал­ног ра­ци­ја, док ће тре­ћи, са­свим пред­ви­ди­во, за све „не­да­ће кри­зе“ оп­ту­жи­ти, а ко­га дру­гог не­го др­жа­ву као „вр­хов­ног, злог узроч­ни­ка“ сва­ке, па и ове кри­зе, а не при­ват­ни сек­тор. Све то нас утвр­ђу­је у ста­ву да ли­бе­рал­но мо­дел­ско ми­шље­ње са иде­о­ло­шким сле­пи­лом про­пу­шта да ви­ди да у ствар­но­сти по­сто­ји мно­го­стру­ка, ви­ше­смер­на по­ве­за­ност тр­жи­шних и свих оста­лих дру­штве­них про­це­са, да при­вред­ни су­бјек­ти ни­су са­вр­ше­но ра­ци­о­нал­ни, да де­лу­ју у окру­же­њу ко­је је да­ле­ко од пер­фект­не кон­ку­рен­ци­је, где се ства­ра­ју, у те­сној спре­зи по­ли­тич­ких и еко­ном­ских ор­га­ни­зо­ва­ња – мо­но­по­ли и оли­го­пол­ске струк­ту­ре, и где, у за­ви­сно­сти од кон­крет­них при­ли­ка, до­ла­зи до сим­би­о­зе у ко­ји­ма др­жа­ве и при­ват­ни ин­те­ре­си де­лу­ју у спре­зи ко­ја је че­сто, иза мо­дел­ског ми­шље­ња ко­је се ди­чи соп­стве­ном ра­ци­о­нал­но­шћу – крај­ње ира­ци­о­нал­на.

Тре­ћи при­ступ, раз­ли­чит од два су­прот­ста­вље­на „мејнстрим“ по­гле­да, сма­тра да је ак­ту­ел­на фи­нан­сиј­ско-еко­ном­ска кри­за симп­том ду­бо­ке си­стем­ске кри­зе са­мог ка­пи­та­ли­зма – од­но­сно исто­риј­ске де­ми­си­је по­сто­је­ћег свет­ског ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма. Кон­стант­но опа­да­ње ра­ста БДП у зе­мља­ма ко­је при­па­да­ју епи­цен­три­ма ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма још од по­чет­ка се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, пре­ма те­о­ре­ти­ча­ри­ма као што су Са­мир Амин и Џон Бе­ла­ми Фо­стер, упу­ћу­је на тр­жи­шну за­си­ће­ност. Она је по­ку­ша­ла да се на­до­ме­сти у фи­нан­сиј­ском сек­то­ру уме­сто у про­из­вод­ним ин­ве­сти­ци­ја­ма, што је по­сле­дич­но до­ве­ло до фе­но­ме­на гло­бал­ног „на­ду­ва­ва­ња ба­ло­на“. За­ступ­ни­ци те­зе о си­стем­ској кри­зи ука­зу­ју на дуг пред­и­сто­ри­јат гло­бал­не кри­зе (од ре­це­си­је из ра­них де­ве­де­се­тих,  кри­зних та­ла­са­ња на по­лу­пе­ри­фе­ри­ји и пе­ри­фе­ри­ји свет­ског си­сте­ма – Мек­си­ко 1995, Ис­точ­на Ази­ја 1997, Ар­ге­ти­на 2002, па­да dot­com тр­жи­шта, тј. ин­тер­нет ин­ве­сти­ци­ја 2000. го­ди­не)  ко­ји су ука­зи­ва­ли да ак­ту­ел­на кри­за ни­је пе­ри­о­дич­на тур­бу­лен­ци­ја ко­ја се мо­же от­кло­ни­ти ин­стру­мен­ти­ма кри­зног ме­наџ­мен­та из до­ме­на еко­ном­ске по­ли­ти­ке, већ да је ово „ве­ли­ка кри­за“ ге­не­ри­са­на фи­нан­сиј­ским ка­пи­та­лом ко­ји је имао суп­стан­ци­јал­ну уло­гу у нео­ли­бе­рал­ној гло­ба­ли­за­ци­ји, а са чи­јим се на­лич­јем са­да су­о­ча­ва­мо.

ISBN: 978-86-7552-054-2

Особине: Формат: 130 х200 mm | Обим: 191 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Новица Петровић (1952), ради као доцент за студије британске и америчке културе на на Катедри за англистику Филолошког факултета у Београду.
Магистарску тезу Мотив ентрипије у делу Томаса Пинчона и Џ.Г. Баларда одбранио је 2001. године; а докторску дисертацију Човек и космос у делу Станислава Лема и Артура Кларка 2005. На филолошком факултету у Београду.
Бави се превођењем и објављује стручне радове о превођењу и савременој књижевности на енглеском језику.

Садржај

1. Чо­век и ко­смос у са­вре­ме­ној књи­жев­но­сти               

1.1. Уте­ме­љи­те­љи тра­ди­ци­је: Жил Верн
и Х. Џ. Велс

1.2. Олаф Стејлдон

1.3. Пре­ва­зи­ла­же­ње ан­тро­по­цен­три­зма

2. Ко­смич­ки тран­сцен­ден­та­ли­зам
Ар­ту­ра Клар­ка

2.1.  Ра­ни ра­до­ви: про­рок и про­па­га­тор
 све­мир­ске ере

2.2. Ко­смич­ка апо­те­о­за: од кра­ја де­тињ­ства
до ка­пи­је зве­зда

2.3. Че­жња за зве­зда­ма у сен­ци
смрт­но­сти

3.  Ко­смич­ки оке­ан окрут­них чу­да
Ста­ни­сла­ва Ле­ма

3.1. Ра­ни ра­до­ви: про­ле­го­ме­на га­лак­тичког
ко­му­ни­зма

3.2. Рас­кид са со­ци­ја­ли­стич­ким ре­а­ли­змом         

3.3. Тра­гич­на фар­са ег­зи­стен­ци­је: од Со­ла­ри­са
до Гла­са го­спо­да­ра

3.4. Ме­та­ли­те­рар­не игре у сен­ци ко­смич­ког
фи­ја­ска

4. Крај де­тињ­ства или фи­ја­ско

... 4.1.Вер­нов­ски по­че­ци Ар­ту­ра Клар­ка
и Ста­ни­сла­ва Ле­ма

4.2. Вел­со­вим трагом

      Би­блиографија

      Summary

                Белешка о аутору

О делу

Пажљиво праћење антрополошких нијанси и њихово сагледавање у додиру са „хладним“, премоћним светом технике, основна је нит ових научних истаживања. Зато је аутор, у таквом контексту, успео да сагледа и најсуптилније нијансе душевноссти јунака у делима поменутих писаца, сугеришући мисао да је читав „декор“ машимске цивилизације ипак проистекао из „сила“ човековог духа и душе, а да, истовремено, тај „декор“ максимално угрожава своје изворе.

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-053-5

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 191 стр. | Повез: брош | Писмо: Ћирилица

Наручи:

Енес Халиловић, приповедач, песник, драмски писац, новинар, економиста и правник, рођен је 5. марта 1977. године у Новом Пазару.

Основао је новинску агенцију Sanapress, књижевни часопис Сен и веб часопис за књижевни интервју
Eckermann. 

Објавио збирке поезије Средње слово (1995), Блудни парип (2000), Листови на води (2007), збирке прича Потомци одбијених просаца (2004) и Капиларне појаве (2006), драме In vivo (2004) и Кемет (2010). 

Превођен је на енглески, немачки, шпански, француски, пољски, румунски, украјински, мађарски, словеначки, летонски, албански, македонски и каталонски језик.

Садржај

Полис
Пуж у време суше 
Е.Х.
4 : 20
Прича
Бустрофедон II
Радна температура
Плакање
Шта сам чуо и шта нисам чуо
Љубавник контесе Матилде
Као да је стално ту
Бунар из којег ми је пити
У ноћи
Списак
Лисичја перспектива
Славуји
Претрага
Избрисане вести
Упредена црева
Књиге
Песништво
Загонетка
Композиција
Тужни Софокле
Ноћна
Прилог историји филма
Гласина о врху
Знао сам сликара
Хомерско питањe
Топла вода
Вашке
Воћке
Жар
Лектира
Краста
Гледање
Градови, империје и остало
Чвор
Ничеу
Путописци
Казаљке
Звездара
Атина
Пула
Constanta, Mare Negra
Нова Гвинеја
Бодрум
О Атаками, у Лондону
Планина Таурус, Турска
Дим
Луксор
Месински мореуз: Сцила и Харибда
Велики Андамани
Чекање
Никада
Брзина
Ослонац
Застава
Висораван
Шпенадле
Уз одлазак
Делимично помрачење сунца
Обично четири године
У освит Другог рата
Портрет разбојника у младости
Дијалог
Возни ред
Суша
Прозивање
Камен
У прилог учитељици живота
Тишина
Ломача
Песничка држава
Ране
Вест
Корозија
Анатема
Мољци
То значи
Ко зна на која ћу врата
Поштар
Миленијуми
No comment

О Песнику

О делу

Извод из дела

ПОЛИС

Шта је мени што ја сањам један грчки полис, мали,

слављем изидан и загледан у море?

Капије тог полиса вазда отворене, за путнике

и заљубљене. У њему законик у мермер урезан,

издигнут до људског ока, као у Гортини.

И четири брода на мирном мору, три да тргују,

а један да гусаре гони. У храму најтиши неко

о правди да збори, а владар падежима да не гађа.

Један театар за трагедију, све куће за комедију

и жито да се у том полису узима на реч.

Робови да су слободни једном Богу да робују.

На тргу да се гласа као у Атини, али обућар само обућу

да прави, никад тужбу да диже.

И штитови тврди да се кују, као спартански.

И вазда да су игре олимпијске да не би ратови почињали,

а онај што поље маратонско претрчи

нек јави да су планинари Олимп освојили.

Понекад Хомер у тај полис да сврати,

за еп што казује да му се плати. Шта је мени

данас што ја о томе сањам?

ISBN: 978-86-7552-055-9

Особине: Формат: 145X230 mm | Обим: 143 стр. | Повез: тврд | Писмо: Ћирилица

Наручи:

Милош Црњански, песник, приповедач, ромасијер, драмски писац, рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (варошица у Мађарској, „чиновнички Сибир“ за неподобне српске чиновнике оног времена), од оца Томе и мајке Марије, рођене Вујић. 

Породица ће се 1896, преселити у Темишвар, где млади Црњански учи основну школу и гимназију, а 1905. постаје ђак Пијаристичког лицеја. У Темишвару ће играти фудбал, гимнастицирати, али и сликати и написати своје прве стихове, па и песму „Судбу“, коју ће објавити у сомборском листу Голуб, 1908. године.

Писање га заокупља – окушава се и у драми и у роману, а као песник представиће се и у Босанској вили, 1912, песмом до које ће веома држати – „У почетку беше сјај“.

Исте године на Ријеци уписује Експортну академију, а већ идуће, 1913, и филозофију у Бечу.

У Бечу га затиче и Први светски рат, где је мобилисан у аустроугрску војску. Ратује у Галицији и Италији. После рата, 1918, долази у Београд, где уписује студије књижевности и уређује лист Дан. Објављује прве књиге: драму Маска (1918), Лирику Итаке (1919), Приче о мушком (1920) и Дневник о Чарнојевићу (1921).

На кратко путује у Париз и Италију, а по повратку, 1921, жени се Видом Ружић, која ће му остати с њим до краја живота „делећи с њим радости његове славе и горчине његовог страдања“, како ће пред смрт у своме тестаменту записати г-ђа Црњански. Са радом почиње као наставник у Панчевачкој гимназији, а после стечене дипломе на Филозофском факултету (1922) постаје професор IV београдске гимназије. Бави се ангажовано и новинарством у Времену, Политици, Нашим крилима, Јадранској стражи. 

Постаје аташе за штампу у Берлину (1928/9), али не запоставља писање. Роман Сеобе, који је објављивао у Српском књижевном гласнику (1927), две године касније објављује и као књигу, за коју ће добити и награду Српске академије наука (1930). Ређају се књиге: Љубав у Тоскани, Сабрана дела, у два тома, Књига о Немачкој, Свети Сава.

Године 1934. и 35. посветиће свом недељнику Идеје, којим ће изазвати бурне књижевне и политичке полемике онога времена.

Ући ће и у дипломатску службу Краљевине Југославије – у Немачкој (1935/38) и у Италији (1939/41). По избијању рата евакуисан је из Рима, преко Мадрида, за Лисабон, одакле одлази у Лондон, где ће неко време бити и саветник за штампу у југословеснкој емигрантској влади. У Лондону остаје и после рата, све до 1965. године када се враћа у Београд.

Мада мукотрпне, емигрантске године биле су стваралчки богате. Написао је тада Роман о Лондону и  Другу књигу Сеоба, као и Ламент над Београдом (1956), који ће најпре објавити у Јоханесбургу (1962).

Пре самог аутора, у Србији ће се појавити више његових књига: Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, драмa Конак (која ће се 1958/59. изводити у Народном поозоришту у Београду), Итака и коментари, Друга књига Сеоба... а недуго по повратку и Сабрана дела у 10 томова (1966), у оквиру којих први пут и Код Хиперборејаца. Убрзо почиње да објављује делове својих мемоара Ембахада у којима ће за себе рећи да је био „мала играчка судбине“. 

Почетак осме деценије обележиће његови нови романи Кап шпанске крви (1970) и Роман о Лондону (1971), за који ће добити и НИН-ову награду и Награду за најчитанију књигу године. Последње године живота посвећује Књизи о Микеланђелу, којим се, у ствари, бавио целог свог живота. Напунивши 1977. осамдесет и четири године, умире месец дана касније, 30. новембра, пошто је престао да узима храну и лекове. Постхумно објавиће се две његове велике књиге: Књига о Микеланђелу (1981) и Ембахаде (1985).

Садржај

ИТАКА

I         Пролог

II         Јадрану                                                                                 

III       Гротеска                                                                               

IV       Ода вешалима                                                                   

V         Спомен Принципу                                                          

VI       Војничка песма                                                                 

VII      Вечни слуга                                                                         

VIII    Југославији                                                                         

IX       Поздрав                                                                                

X         Замореној омладини                                                    

СЕЋАЊА

I           Серената                                                                              

 II        Путник                                                                                  

III       Мрамор у врту                                                                   

IV        Његош у Венецији                                                          

V         Прича                                                                                    

VI        Нове сенке                                                                          

VII      Ветри                                                                                     

VIII    Траг                                                                                         

 IX      Смирај                                                                                   

X         Моја песма                                                                          

XI        Срп на небу                                                                       

XII       Мизера                                                                

XIII     Ја, ти, и сви савремени парови                                              

XIV      Епилог                                                                                 

XV        Суматра                                                                                              

XVI      Стење                                                                                   

XVII   Посланица из Париза                                                  

ПОВРАТАК

I         Стражилово                                                                         

 II      Беспућа                                                                                   

III      Живот                                                                                     

IV      Благовести                                                                            

V        Поворка                                                                                 

VI      Сербиа                                                                                    

VII    Лето у Дубровнику године 1927.             

VIII   Привиђења                                                                           

ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ

I         Ламент над Београдом                                                  

O Песнику         

О делу

Извод из дела

СТРАЖИЛОВО

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече.
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.

И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.

И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грожђе, ноћ, и теревенку,
и поток, што сад, место нас, жубори.

И, тако, без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
што ми остадоше, у завичају.

И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, као Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом, и ледом, смешећи се, мирим
све што се збива.

И, тако, без веза,
стиже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.

Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,
туђом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

И, тако, без бола,
вратићу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.

И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и у траве,
седнем на облак, па гледам светлости,
што се по небу, из моје страсти, јаве.

А, место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.

И, тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако, без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.

Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако, без станка,
тетурам се видиком, без престанка.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.

Дрхтим, још, витак, од река и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.

За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова и муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.

А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расух, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.

И, тако, без речи,
дух ће мој све туђе смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.

Јер љубав ће моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро, и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.

И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.
Дрхтим, још, витак, од река, и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,
видим да је, у раном умирању,
моја, и туђа, младост, горка и једна иста.

И, место своје судбе, са ужасима новим,
сусрећем давни живот, болан, и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну,
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.

И, тако, без кретње,
туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу из меког, тосканског мрака.

А прах, све је прах, кад дигнем увис руку
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земљаним лелеком.

И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалошћу милујем брда невиђена.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

И овде, без боје тајне,
ни једне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.

И, место сребрних пруга, забрежја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.

И, тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И, тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.

А мир, свуд је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.

И, тако, без мора,
прелићу живот наш, зорама Фрушких гора.
И, тако, без пића,
играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Фиезоле, 1921.

ISBN: 978-86-7552-051-1

Особине: Формат: 145X230 mm | Обим: 102 стр. | Повез: тврд | Писмо: Ћирилица

Наручи:

Новица Петровић (1952), ради као доцент за студије британске и америчке културе на на Катедри за англистику Филолошког факултета у Београду.
Магистарску тезу Мотив ентрипије у делу Томаса Пинчона и Џ.Г. Баларда одбранио је 2001. године; а докторску дисертацију Човек и космос у делу Станислава Лема и Артура Кларка 2005. На филолошком факултету у Београду.
Бави се превођењем и објављује стручне радове о превођењу и савременој књижевности на енглеском језику.

Садржај
САДРЖАЈ
Неподношљива лакоћа превођења
Слово о мукама преводилачким
Давид Штрбац пред Вашким трабуњалом
Превођење поезије-чудна ли чуда
Муке с Елиотом
О граку,мраку и туроб- зраку
Резонанца искона
Ancient Echoes
Белешка о аутору

О делу
О граку, мраку и туроб-зраку

Преводити поезију Алека Вукадиновића значи суочавати се са граничним могућностима песничког језика. Изузетна самосвојност Вукадиновићеве језичке мелодије и са њом стопљеног смисла тврд је орах који се веома истрајно опире покушајима превођења. Овом преводиоцу то је добро познато јер је над неким Вукадиновићевим песмама окапао данима. Зато је превод којим се овде бавимо донекле атипичан: посао је, наиме, био обављен за мање од једног сата иако се претходно чинило да је управо ова песма најтежа за превођење од свих које су одабране за Антологију модерне српске лирике (1920-1995). Десило се, међутим, како то понекад бива, да се некако све сложило наизглед само од себе, да је, пошто је изнађено решење за поетску слику и риму у уводној строфи, све текло до краја готово у једном даху. Било како било, неки моменти у преводу заслужују мало детаљнији осврт.

Злослутно грактање из првог стиха уводи нас у све дубљи мрак и све већи чемер, чија је природна кулминација и поента то да је овде и сада, у свету и времену који су нам досуђени, зло дошло на своје. У преводу, поетски ефекат у првој строфи постигнут је низањем песничких слика које асоцијативно кореспондирају са оригиналом: грактање у мраку (Croak in the dark) које носи печат, белег туроб-зрака (Gloom-ray’s mark) и наговештава погубно деловање (Pernicious work) суштог, огољеног (stark) зла (evil). Рима је, за разлику од оригинала, постигнута без употребе глагола, а посебну занимљивост и задовољство за преводиоца представља чињеница да је уз суштинску подударност песничких слика постигнута и подударност на мелодијском плану, за Вукадиновићеву поезију тако битном, па чак и оптички узев. Наиме, у преводу, као и у оригиналу прве строфе, доминира мукли сугласник к као кључни елемент риме (глагол на крају стиха у оригиналу је ненаглашен). Пошто је овај глас уједно и камен-темељац првог стиха, он представља носећи елемент прве строфе у целини. Такође, из перспективе дужине појединачних стихова и визуелне конфигурације строфа, постоји морфолошка подударност између оригинала и превода.

Лакоћа са којом се у енглеском тексту примила Вукадиновићева кованица “туроб-зрак” указује на једно изненађујуће својство Вукадиновићевог поступка творбе речи. Он, наиме, каткада веома подсећа на kenning, стилски поступак који је карактеристичан за староенглеску поезију. Ради се о метафоричким кованицама или фразама које, често на веома инвентиван начин, асоцијативно замењују стандардне појмове: на пример, bone house (кућа од костију) уместо “тело”, foam fields (поља од пене) уместо “океан”, и слично. Туроб-зрак, поред потенцирања суморне атмосфере којом је испуњен свет, асоцира и на мрак који га прекрива, мрак у коме се зло размахало. У том смислу, то је аутентични ововековни kenning.

У тону са овим, друга строфа превода садржи више примера алитерације, такође карактеристичног поступка у енглеској поезији, нарочито оној старијој: world of woe, Dark’s domain, long last. Формалној елеганцији енглеског текста доприноси, такође у другој строфи, и паралелна употреба архаичног облика ’tis у спрези са инверзијом – ’Tis evil plain / Your Home does contain; ’Tis with woe / It does overflow.

Ма колико верно поједини песнички искази одражавали неку конкретну животну или историјску ситуацију, они је, по природи ствари, и надилазе, нарочито такви који се могу сврстати у категорију такозваних универзалних исказа. Међутим, када је на овим просторима зло дошло по своје марта прошле године, овом преводиоцу неодољиво се наметнула помисао да је у мраку испуњеном брујањем бомбардера страхотна поента Вукадиновићеве песме дочекала своје туробно историjско испуњење.

Извод из дела
Рапсодија Тамног тâмa

VI

Грак је Мрак је
Туроб-зрак је
Злу рад рад је и опак је

Свете јада мрака дом си
Мраком Злом си
Сав испуњен Дом у ком си
Пун је јада
Овде сада
Најзад зло у дому свом си

НАЈЗАД ЗЛО У ДОМУ СВОМ СИ

Грак је Мрак је
Туроб-зрак је
Злу рад рад је и опак је

The Darkling Dark Rhapsody

VI

Croak in the Dark
Gloom-ray’s mark
Pernicious work of Evil stark

World of woe the Dark’s domain
’Tis Evil plain
Your Home does contain
’Tis with woe
It does overflow
At long last Evil you’re home again

AT LONG LAST EVIL YOU’RE HOME AGAIN

Croak in the DarkGloom-ray’s markPernicious work of Evil stark

Translated from the Serbian original by Novica Petrović

ISBN: 86-7552-038-2

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 77 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Миклош Хубаи (Hubay Miklos, 1918) је драмски писац. Прва драма му је изведена 1942. године, већ и сам наслов Без јунака довољно назначава суштину и време. И од тада није престајао да пише драме. Управо се објављују његове сабране драме, до сада је изашло седам томова; још један том драма,оних најранијих чека.

Садржај
САДРЖАЈ

Сфинга или опроштај од реквизита
Слушај,Имре,овде нешто куцка
Финиш
Белешке о аутору
Једночинке Миклоша Хубаија

О делу

Извод из дела

ISBN: 86-7552-043-6

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 189 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Француски писац, Жан Жионо (рођен 1895. у Маноску, умро 1970. у Паризу) рано је заволео живот сељака, чобана и радника у провансалским планинама. Скромног и сиротињског порекла, он је, малтене самоук, читао велике класичне писце – „у то време нечувено богатство за моју душу“, како ће касније посведочити. Надахњује се делима Хомера, Хесиода, Аристофана, Есхила, Софокла, Вергилија, као и Мелвила, Витмана, Киплинга, Стивенсона и, нарочито, Стендала, чији јунак Фабрис дел Донго (Пармски картузијански манастир) необично подсећа на његовог романескног јунака Анђела Пардија (Хусар на крову).Жионо своје приче – чији су протагонисти ликови скромних али сликовитих изражајних могућности – каткад обогаћује поезијом живота на селу, где се човек, у блискости са земљом и природом, спонтано прожима врлинама. Једноставност тема у пишчевим „рустикалним“ приповестима израз је једноставности унутарњег света његових протагониста.Испољавајући антипатију према немирном и исквареном градском животу – у којем се људи клањају „златном телету“ – Жионо имплицитно указује како се у „пасторалном“ трајању може досећи исконска мудрост, наћи мир у души и можда чак понешто назрети од смисла човекове судбине.Стил овог француског књижевника обојен је префињеним сензибилитетом, али никад сентименталношћу или јефтиним осећањима. Тај стил је, штавише, у доцнијој фази његовог стваралаштва, и посебно у романима, каткад опор, редовно аналитичан, често обојен иронијом, која сугерише резерву, критику. Због критике ће пацифиста Жионо – коме је и ангажованост својствена – пострадати: у Петеновој Француској, али и после Ослобођења, у два маха ће допасти тамнице.

Садржај

О делу

Драматична сцена стада које се попут бујице разлива ка провансалском селу уводи нас у слику о Великом рату представљену неизменичним смењивањем тескобе војничких ровова и напуштених домова.
Суочавајући чедност сеоских пејзажа са подемоњеношћу модерног доба, Жионо сведочи своју приврженост Прованси и њеним једноставним људима, и своју осуду рата, не занемарајући чињеницу да је његов творац човек. 

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-032-0

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 248 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Бобан Кнежевић (Београд, 1959) је српски писац фантастике, стрипски сценариста, уредник, издавач.

На српској књижевној сцени присутан је од 1978. године. Студије астрономије напушта 1981. и постаје професионални издавач и писац.

Сматра се једним од најутицајнијих уредника у историји српске и југословенске фантастике, у рангу Гаврила Вучковића, Жике Богдановића и Зорана Живковића.

Један је од оснивача Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ из Београда.

Објавио је следеће књиге:

Смрт на Нептуну, 1986. (под псеудонимом Ендру Озборн / Andrew Osborne)

Црни цвет, (четири издања 1993-209)

Човек који је убио лептира, 1996.

Слутња андроида, збирка прича, 2001.

Black Blossom, (два издања) 2004. и 2005.

Последњи Србин, 2009.

Отисак звери у пепелу, збирка прича, Тардис, 2009.

Као писац Кнежевић је добио је бројне југосло-венске награде, укључујући и главну жанровску награду „Лазар Комарчић“ коју је освојио шест пута, а америчко издање његовог романа Црни цвет је високо оцењено и у тамошњој критици.

Садржај

О делу
Испричан сведеним језиком и хронолошки разбијен Кнежевићев метаисторијски роман о митолошкој Србији суочава нас са дилемама свих времена. У причи која почиње од своје средине и развија се аритмично ка крају и почетку уткано је колективно памћење које је у Кнежевићевој интерпретацији дало мајсторски резултат.

Извод из дела
17

Уснио сам страшан сан.
Везан сам у шуми, сâм усред ноћи, клечим колико ми уже допушта, слушам потмули одјек завијања вукова и мрмљам тихе молитве. Гласа немам, а очи, широм отворене, испуњене су само непомичном тмином. Не покушавам да се ослободим нити да схватим. Једино што желим јесте да зора дође и расплине кошмар.
Корак по корак, нешто долази по мене, приближава се не прикривајући се, не двоумећи се, непојмљива звер надолази ми с леђа и како год да се поред дрвета окрећем, увек ми је изван видокруга.
И сан се понавља, изнова и изнова, непрестано ми се нешто примиче, нешто ужасно и зло, нешто што сагледати не могу, увек ми је врисак на уснама у трену када предосетим додир, али додир изостаје и остајем нем.
Само ми је ујутро цело лежиште растурено, а руке огуљене од ужади.

Будим се натопљен знојем. Још није зора, али сна ми више нема. Не знам како сам уопште и заспао са онолико очаја у себи, али сада сам поново будан, миран и одлучан. Ничега у мени нема сем решености да ствар доведем до краја. Време проведено с Чарном чини ми се стотинама година далеко, једино је бол стваран и свеприсутан. Ма шта радио, ма шта покушавао, ма куда ишао... нешто раздируће у грудима, некаква нарастајућа грудва празнине прети да ме надвлада. И не могу ништа друго да чиним до да се за борбу припремим.
Све најбоље на себе навлачим, хаљине што сам за велике свечаности чувао, широку одору да ме у борби не спутава, зубун проткан сувим златом, широки ремин стежем преко стомака да ми од напора црева не пропану... онда гладим сабљу, дуго, пажљиво; опремам вранца као да ће свадбену поворку предводити и најзад, готово се искрадајући, изјахујем у свеже јутро. Да ми студен не би обамрла тело, умотавам се у кожух од медведа и на главу набијам капу од вучетине.
Лагано, одмереним кораком, као да зна пут до Ливада и као да зна да још има довољно времена, вранац одмиче стазом. Никога нигде не срећем. Ако ме је неко и видео, прикрио се и пропустио да прођем без поздрава. Сви знају да не ваља мегданџији пожелети срећу пред бој.
А када ступим на место где ће мегдан бити и мада се сунце тек најавило на истоку, видим да је клетник већ на пољу, као да је ту сву ноћ провео; седео је насред огромне ливаде, пред себе је исукану сабљу поставио, зелени одсјај преливао се кроз росу; недалеко од себе огромно копље у земљу забио, за копље бедевију привезао. И као да спава тако, ногу прекрштених испод себе. Какав добар стрелац могао би га с ивице шуме стрелом погодити... али то није начин да се клетва надвлада.
За трен размишљам о свом избору: да ли сам овде да бих се уопште с клетвом нагонио или ме можда какви други разлози држе. Желим ли освету? Желим ли доказати нешто сâм себи? Желим ли заиста победу или ме отупљеност припрема за вечни мрак? Али времена за премишљање нема; шта сам имао да мислим, мислио сам; шта сам остварио, остварио сам; колико сам говорио; говорио сам...
Исукао сам сабљу и прихватио штит. Конопац што бејах од вештице добио смотао сам око зглоба руке, да ми буде надохват. Кожух сам скинуо, пустивши га да једноставно падне у траву — ако ми икада поново буде затребао, радо ћу отрпети то што се навлажио. Проверио сам притегнутост ремина и благо пљеснуо вранца по сапима. Паметна животиња се померила у страну, посежући за влатима орошене траве.
Прилазио сам лагано, чекајући да се ратник-чаробник покрене, да нам се очи сретну. Није било никакве сумње — знао је да сам ту. Можда хоће да ме наведе на нечастан покушај, можда на тај начин хоће да брзо и лако реши борбу, можда он, онако у потаји, дубоко у себи, ипак осећа нелагоду од овог огледања. Нико, чак ни клетва што до Бога доспева и само пред Богом одговара не може хладнокрвно чекати ратника као што сам ја. Да је био сасвим, али баш сасвим убеђен у своју надмоћност не би ми Чарну подметао, не би планински цвет неубран на мене нахушкао... При помисли на девојку осетих негде дубоко у себи пламичак беса, али одмах га утрнух. Ништа, ништа, говорио сам тихо себи, ништа ме не сме пореметити.
Остали смо тако неко време; он непомичан и сталожен, задубљен у своје мисли, ја усправан, приправан, такође непомичан. Душа ми је празна, све жеље потиснуте, све усредсређено на оно што следи, не на оно након борбе, само на борбу, све сливено у један једини наум: победа.
Наједном, клетник помери главу и отвори очи, упиљивши их у мене. И као да је изненађен што ме види.
— Гле, гле — проговара чврстим гласом — Млади краљевић нам је то у походе дошао... Није ти оно у шуми доста било, већ хоћеш још. Хајде, хајде, послушај ме, прихвати се коња и бежи док сам добре воље. Драг си ми и не бих волео да те повредим, а Бог ми је сведок да ћу то морати да учиним.
— Не призивај Бога, неверниче... клетво проклета, од Бога одбачена, од људи презрена, целом свету огађена... не призивај Бога и не храбри се, јер ти је задњи час куцнуо, него удари, да ударим...
Махнуо је сабљом према мени, наоко лагано, али у ствари силовито, из трзаја. Одскочих уназад. Напао је поново, повлачио сам се даље, још не одлучујући да под његове ударце подметнем било штит, било сабљу. И мада је показивао жестину једнаку оној у шуми Стриборовој, нисам бринуо. Имао сам сабљу која неће пући од првог ударца, имао сам веру у себе, имао сам снагу највећу од свих људи... Узвратих.
Размењивали смо ударце, измицали и узмицали наизменично. Неколико пута се десило да он или ја паднемо оклизнувши се на росом овлажену траву, али онда је дан одмакао и трава постаде сува, сунце је упекло чинећи да крв узавре у нама, ударци постадоше одлучнији, напади силовитији, трен одлуке се ближио.
Приметих прве окрњотине на сабљи, али умири ме то што исте такве запазих и на његовој, једнако зеленој као пре. Штит ми већ беше сав излупан, а он штита није ни имао. У једном трену одбацих штит ударивши га њиме у груди, а онда одлучно јурнух напред, решен да све окончам. Подне је одмицало, и осећао сам већ како ми снага хлапи. Нисам смео да допустим да се потпуно изморим, а он остане једнако одморан и јак као сада.
Резао сам сабљом кроз ваздух и он је готово панично узмицао. Почеше прштати комадићи оштрице и ускоро обе сабље постадоше крзаве као тестере. Ударао сам свом снагом, сад овако сад онако, сад одовуд сад одонуд, али увек је успевао да ми измакне или одбије ударац, тако да сам га тек незнатно засекао по нози и руци.
Онда он пређе у напад. Ништа нисам могао да учиним сем да се постојано повлачим. Његова снага је била неисцрпна, његова воља нељудска, његов јуриш као на почетку, док сам ја осећао да ми тело трепти од напора. Ране, натопљене знојем, пекле су ме, а црвена измаглица лелујала ми је пред очима... али морам издржати, говорио сам себи, могу, морам... и наново сам прелазио у напад.
Сунце је већ добро поринуло ка западу и некакав благи ветрић поче доносити свежину када нам сабље пукоше надвоје. Још неко време настависмо да се прогањамо с патрљцима, али како смо морали прићи ближе један другоме, најзад се дохватисмо рукама и стадосмо се рвати.
Нити сам ја могао њега превалити, нити он мене. Да је ова борба неодлучена могла бити, то би било најправедније, али један је морао превагнути. У неком тренутку, падосмо у траву и стадосмо се котрљати, наизменце за мало надјачавајући један другог. Бела нам је пена на уста ударила, њему бела, мени и крвава...
И трајаше то тако све док сунца с неба не нестаде, а онда ме снага поче издавати и клетник ме превали на леђа, седе на моје груди и поче да ме дави. Копрцао сам се, ударајући га ногама отпозади, али он на то није обраћао пажњу. У рукама напросто нисам имао снаге нити да их подигнем. Свест ми се поче мутити и живот ми стаде измицати.
И затитра ми тада пред очима пећина истегнута у помрчину, јасна као да кроз њу управо ходам. Газим вековну прашину у којој многа стопала почивају и сва окренута на исту страну. И онда је пролаз попречен огромним каменом. Наслањам се на њега и с лакоћом га покрећем... идем даље, а ускоро нову запреку видим. И њу савлађујем, газим преко осушених костију претходника, нову громаду померам, нове кости налазим, нову препреку савлађујем... и ускоро нема више костију, нема трагова у прашини, нема ничега, само уски пролаз и громада коју никако не могу померити. Од постојаног напора мрена ми на очи паде. И замислих онда да сам на ливади, да сам се цео дан с непобедивим ратником нагонио, да ме је на крају оборио и да ме на смрт дави. Помислих на тај живот што ме напушта и напех се не бих ли додатну снагу стекао, али ништа не учиних... Живот ми је мучење био, ништа ме за њега везивало није... а ждралин, у шуми Стриборовој посечен — како сам само волео тог коња, како сам патио што клетник на њега руку подиже, овај проклетник, некрст, ђаво сâм... Јованчо, и мртав одан више но што ми ико жив би, остављен у станишту вечне патње, да га створења незасита раздиру, да му црне птице очи кљују, да му се у телу црви легу, да му се с душом ђаволи поигравају... и призвах силе мртвих да ми помогну у овом часу, да се удруже са мном у надјачавању овог нељудског створа, али ако ми се и одазваше, не приметих то... И село поврх Беласице, село доброћудних стараца који никоме ништа нажао нису учинили, склоњени ту да у миру проживе последње дане... Затим ми пред очи изађе слика напаћеног народа, свих покланих и побијених, кућâ срушених и напуштених, свега што је било и што ће бити у временима што долазе — и запех да се отргнем, али мој народ пати одувек и то нам је вечна коб... Кроз замагљени поглед упрт у све тамније небо, поче промицати некаква светлост. Је ли то крај, је ли то светли тунел што у пакао силази?...
— Боже, имај милости...
Али нема ничега, никаквог одговора, никаквог знака, само светлост све јача постајаше... Громада се покрену и упадох у одају последњу, из које излаза не беше — зид којим се пећина завршавала био је део планине... И видех онда неубрани цветак са горе Беласице, дивне очи, најкрупније и најлепше и најцрње на свету, мале усне, малене дојке никад додирнуте, никад пољубљене, видех плаховиту младост што под мојим рукама усахну и крик се проломи из грудију мојих: — Чарнааааааа! — урликнух, отимајући се из стега клетника, ударајући га коленом отпозади и преваљујући га преко главе. Скочих за њим и притиснух га грудима уз тло, осећајући како се однос снага мења... или је он слабио или сам ја јачао, али наједном сам га могао држати као дете прикљештено уз тло. Дохватих зубима крај вештичине рафије и размотах је, користећи прилику и обмотавши му је око руку, а затим спутавши му и ноге. Када сам проверио да је све чврсто везано, само се стровалих на страну, оставши доста времена изваљен на леђа, дишући тешко, борећи се да не почнем да повраћам од напрезања и исцрпљености.
Готово да нисам могао да верујем да је успело, ратник-чаробник беше надвладан, спутан, побеђен, лежи везан као говече, немоћан да спречи след догађаја... Одбауљах некако до вранца и скидох мали мех с вином, најпре испрах главу и врат, а онда натегнух неколико добрих гутљаја.
Ноге ми клецају од преживљеног напора, ране почињу да боле и схватам да их морам ускоро опрати ако не желим да се затрују. За сада, само седам на траву, опружам се колико сам дуг, препуштам се таласима олакшања што ме почеше наплављивати.
Нешто се дешава са мном, некав мир обузима ме у потпуности. Победио сам себе, победио сам страх, победио сам слабост... Гледам страшног ратника сапетог и немоћног и не осећам ништа према њему. Он не заслужује ништа од мене, ни мржњу ни гнушање, нити једну једину реч.
Мислим да сам лежао читавих пола сата пре него што се пренух и усправих некако на ноге. Био је то сладак умор, сладак бол тела, слатке ране... И онда употребих сву снагу коју сам имао да прикријем то задовољство и сва друга осећања оковавши лице своје заветом ћутања. Кренуо сам ка клетнику. Он се био превалио на леђа и полуусправио, дочекујући ме подсмешљивим изразом лица и подругљивим речима:
— Шта је, јуначино, зној те облива, ниси рад живот дати.
Смех спутаног чаробника одјекује Ливадама. Слушам његове речи, а не чујем их — кад их чујем, не значе ми ништа — кад ми нешто и значе, заборавим их одмах. Најважније је да сам га надвладао у поштеној борби, да сам показао да сам најјачи на свету, јачи од свега људског и нељудског, јачи од клетве...
— Јесте — говорио је — подарих ти снагу највећу, заиста највећу и ту замало погреших, али не погреших у нечем другом... не даривах ти оно што си најпре тражио, јер би то кобно било. Видиш, јуначино, храброст је оно што је неопходно за било шта, храброст.... снага се стиче, вештина учи, а храброст или имаш или немаш...Да сам ове речи слушао пре само пола године, пре Хеленине планине, шуме Стриборове, црног језера... биле би со на живе ране. Сада само ћутим, мирног лица, мирних покрета, достојанствен у својој надмоћи. Глас клетника је само далеки ромор, као поток, као ветар, као хук сове у ноћи.
— Хајде, јуначино. Уради посао до краја, препусти ме ништавилу, мене што никад рођен нисам био, али умрех много пута... Нешто ти није по вољи? Ха, ха, ха... Хоћеш све мало да одложиш, за неки далек дан, за годину неку, а?... Никад нећеш сакупити довољно храбрости... никада! Само лажеш себе да ћеш урадити тако, само лажеш... кукавица си — ни када будеш имао сто година, када ти зуби поиспадају од старости, а слепило и глувоћа те одвоје од света... ни тада нећеш моћи... никада.
За тренутак застајем, размишљам о његовим речима, колико има истине у њима, колико покушава да ме изазове да брзо свршим с њим. Али сигуран сам да се на мени ништа не види. Сталожен сам и то га љути. Да, схватам то, схватам да га моја мирноћа раздражује. Али сам си крив због тога, клетниче, говорим себи, безгласно, мада сумњам да моје очи ишта крију, све те људе што си унесрећио, све домове што си опустошио, све то ти није било довољно већ си у нетакнуту чедност дирнуо, од детета-ратника жену прокажену направио, од девојчице оруђе смрти обликовао, од вољене жене хладан леш начинио...
Устајем и одлазим поново до свог вранца. Испијам остатак вина и одбацујем празан мех. Већ се осећам боље. Осврћем се унаоколо, затим хватам клетникову бедевију и везујем је за вранца. Снага ми се враћа. С лакоћом подижем омлитавело тело ратника-чаробника и пребацујем га преко леђа његове неоседлане кобиле. Везујем га испод њеног стомака да не спадне.
Онда покупим комадиће сабљи и повежем их у свежањ... мада искидане, лепо ће на зиду стајати, уз спирални нож и железни колац...
Његове речи одзвањају ми главом, мешају се с мојим мислима, али их не нарушавају, не ремете, не утичу на њих... нема мени љубави највеће на свету, нема мени девојчурка, нема јутарњег лептирића...
— Кукавица си, кукавица... — крешти клетник главе набијене у кобилин трбух — кукавица си и то ћеш увек бити. Године снаге нису те промениле, ништа ти нису дале...
А ја само ћутим док се приближавамо двору. На путу сам настојао да заобиђем насеобине и људе, али ипак у неким местима су ме угледали, и када су видели да сам спутао ратника-чаробника, отрчаше даље да пронесу вест. У неком тренутку сину ми мисао да ће клетник можда рећи сувише пред другим људима, открити понешто од наше раније погодбе, указати на праве размере и порекло моје снаге... и мада све то више није имало никакве важности, зауставих се и повезах му уста некаквом крпом, тако да је могао само кркљати.
У двору ме сачека читава свита, весеље се огледало на свим лицима, победа се прослављала као највећи празник. Било је и оних који су се окупили очекујући јавно смакнуће зулумћара, те имадох силне муке да мноштво разгрнем и објасним им да ћу морати најпре да га окујем и да се једно време њим бавим не би ли ми одао одакле долази и с којим циљем. Народ је то некако прихватио тек када се појавио Реља и указао на божје знаке који оправдавају моје поступке.
По својој изричитој жељи, не допуштајући чак ни Рељи да ме прати, спустио сам клетника у најдоње ходнике и једноставно га убацио у већ припремљене окове. За све време док је окупљени народ урлао захтевајући тренутну смрт или бар спаљивање, клетник је био миран. Тек сада, када сам га остављао окованог, промешкољио се и почео кркљати. Нисам му хтео уста ослободити, али он је, у налету дивљег беса, једноставно прегризао крпу и испљунуо је:
— Да се нагодимо — понудио је готово режећим гласом.
Али ја не причам с њим, проверавам везе на рукама и додатно их ојачавам. Немам о чему да се погађам. Једном сам то учинио и, све у свему, није лоше испало по мене... не видим шта би ми још могао понудити.
— Слушај, снагу сам ти даривао што си ме одавде избавио... оставиш ли ме овде, снагу ћу ти одузети... ти знаш шта то значи за твоју кукавну душу, поново ћеш се по рупама скривати и од жена бежати, поново у шуму нећеш смети да крочиш ни дању, а камоли у сумрак... сви ће ти се смејати, на мегдане ће те деца и старци изазивати, с тобом се ко с будалом спрдати.
Застадох. Нешто ме стеже у грлу, нешто големо, непријатно, болно. Зажмурих, затим отворих очи, неколико пута. Потиснух све из себе, сваку мисао, сваки делић непријатних сећања, све... Није све у снази, знао сам сада, нити у храбрости, свет је много сложенији него што ми је то некада изгледало, све јесте и није, све је онако како се ствари поставе.
Клетник, роморним, самоувереним, надмоћним гласом рече:
— Нудим ти следећу нагодбу: одузми ми живот сада, одмах, и оставићу ти сву снагу... а ја ћу се вратити назад тек седам година након твоје смрти.
Не одговарам, само можда мало успоравам притезање веза и проверу окова. То му наду даје, говори све брже: — Помисли на године кукавног живота, на гомиле мегданџија који ће доћи да се огледају с тобом и од којих ћеш бежати преоденут у женске хаљине, помисли на све оне којима нећеш моћи да помогнеш јер нећеш имати снаге ни колико петогодишње дете...
Да ли би ми могао вратити Чарну... можда. Не, дивље одмахујем главом, то не може бити. Помишљам на то да се негде у каквом углу ове просторије шћућурила моја добра вила и прати шта ћу одабрати. Помишљам на то да ништа на овом свету не може прикривено остати. Једном сам продао свој народ зарад свог добра. Бог ми то вероватно неће опростити, али ако то учиним поново, нико ми неће опростити.
— Не остављај ме — викао је за мном. — Уколико будем још жив кад сунце изађе, нећеш имати снаге ни колико је потребно да склониш покривач са себе... Кукавице, не заваравај се, никада се нећеш вратити! Никада...
Већ сам код железних врата док његов бесни глас одјекује просторијом:
— Чекам те... било када, када ти досади кукавни живот, када ти досаде слабићки дани... било када, врати се и обновићемо нагодбу...
Знам да ће чекати, мене или неког другог, слабог, онемоћалог, зависног, унесрећеног...
Успињем се лагано уз ходник. Бакља разгони мрак свега неколико корака унаоколо. Имам утисак да некаква звер хода за мном, тик иза мојих леђа, готово да осећам њен дах на свом врату, готово да чујем откуцаје њеног нељудског срца... Али само ходам, празне главе, празне душе, ногу пред ногу, корак за кораком, пазећи да се не спотакнем, спречавајући се да не потрчим, лагано нагоре, постепено ка светлу, ка људима... већ чујем њихове гласове изнад, већ назирем светлост горњих одаја. Корак по корак, отежалих ногу, обамрлог тела, док некаква непојмљива сила сише снагу из мене, потпуно малаксао излазим међу људе и готово падам од слабости. Биће ми добро, понављам у себи, то су само умор, олакшање, опуштање... А речи које гласно изговарам, чврсте су и сигурне:
— Затрпајте овај ходник.

ISBN: 978-86-7552-049-8

Особине: Формат: 110 х180 cmm | Обим: 160 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Дејан Дамњановић је почео да се бави мачевањем 1994. године у МК Железничар из Београда под надзором великог мајстора нашег мачевања, господина Љубе Савића. Неко време је био члан и такмичар БМК из Београда, да би неколико година касније прешао у МК Локомотива.
Најважнији учитељи Дејана Дамњановића су били господин Љуба Савић и господин Александар Васин.
Поред спортског мачевања, носилац je мајсторских звања у више вештина јапанског мачевања: Батодо (5. дан), Иаидо (3. дан) и Кендо (2. дан). Председник је Иаидо и Батодо Федерације Србије. Иницијатор је реформисаног система војног мачевања Краљевине Србије из периода пре 1918.
Дејан Дамњановић је секретар и тренер МК Локомотива из Београда (www.macevanje.rs).

Садржај

О делу
Књига "Спортска сабља" Александра Васина и Дејана Дамњановића је једно од ретких дела написаних на нашим просторима о мачевању након 1945. године. Историјски значај овог дела је у томе што је то прва и за сада једина стручна књига код нас посвећена дисциплини сабље. Ово дело веома стручно анализира историју, технику, стратегију и тактику модерне спортске сабље, која је, уз мач и флорет, једно од три оружја спортског мачевања. Значајан део овог дела се бави општим садржајима који су заједнички за сва три оружја мачевања, тако да ће књига бити веома корисна и особама које се баве и дисциплинама мача или флорета. У књизи су стручно обрађене и области значајне и за друге спортове, као што су нпр. методика тренинга, психолошка припрема, додатни аеробни и анаеробни тренинг, што је аргумент и за инструкторе и тренере других спортова да прочитају ово без сумње вредно и квалитетно дело.

Извод из дела
КРАТАК ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ НА ЕВОЛУЦИЈУ САБЉЕ

Први историјски подаци о сабљи су везани за Азију и средњи исток. Ово оружје, које је своју велику популарност доживело у Европи тек са Наполеоновим освајањима почетком 19. века, своју колевку има у Азији. Први контакти Европљана са сабљом, успостављени су доласком Мађара у Европу током 10. века, као и упадима Монгола и Татара, и нешто касније, Турака на европски континент. За све ове народе је било типично коришћење кривог сечива са једностраном оштрицом као једног од основних коњичких и пешадијских оружја. Уколико анализирамо саму Европу, сабља се прво примила на простору источне и средње Европе, па се након тога, поступно ширила ка западу континента. Као пример овога, могу се споменути пољска школа сабље и мађарска школа сабље, које су засноване на различитим полазиштима од каснијих, западно-европских школа. Такође, ове школе су и историјски старије од познатих италијанских или француских школа овог оружја.
Етимолошки, порекло речи „сабља“ у свим европским језицима (saber, sabre, sciabola, итд.) највероватније потиче од мађарске речи „szablya“. Ова именица је изведена из глагола „szabni“, што на мађарском значи „кројити“ или „исецати“.
Оружје од кога почиње целокупна еволуција сабље као оружја је персијски шамшир. Реч шамшир на персијском значи „мач“. Прве податке о овом оружју имамо у персијској области Ку¬ра¬сан, где се оружје закривљеног сечива, звано шамшир, појављује током 9. века. Пре тога, у Персији се користило равно сечиво индо-персијског типа са оштрицом са обе стране. У ширу употребу у самој Персији, шамшир ће ући тек током 15. и 16. столећа. Обзиром на чињеницу да се закривљено сечиво показало као вишеструко разорније од равног сечива приликом сечења било које мете, суседни народи су врло брзо прихватили шамшир. Пре свега, радило се о Арапима, различитим пле¬ме¬нима Турака, као и осталим средње-азијским народима. Турска варијанта шамшира, завала се килич или килиџ. У српском језику, уобичајен и одомаћен назив за ово оружје је „сабља из Дамаска“, или једноставно – димискија. То је стога што је блискоисточни град Дамаск, током целог средњег века, представљао значајан центар за производњу хладног оружја, а сабље из Дамаска, тачније - киличи или шамшири, су важиле за оружје изузетног квалитета и нивоа израде.
У Европи, у широку употребу сабља улази тек крајем 18. и почетком 19. века. За ово омасовљење су посебно били важни ратови Наполеона Бонапарте, поготово његово освајање Египта. Наиме, у Египту су Французи показали посебно интересовање за шамшире на које су тамо наишли. Врло брзо, одређене јединице Наполеонове војске, као део своје редовне опреме прихватају шамшир. Поред тога, у Наполеоновој армији су формиране посебне јединице аутохтоног становништва – египатских Мамелука које ће успешно учествовати у многим биткама током Наполеонових освајања. Ове јединице су, поред специфичне униформе, као оружје за блиску борбу имале шамшир. Исто тако, почетком 19. века, шамшир је утицао на начин израде и дизајн самог европског оружја, а сабља постаје све популарнија у многим европским армијама.
За огроман раст популарности сабље као оружја током прве четвртине 19. столећа, заслужна је и стратегија ратовања Наполеонове армије, посебно коњице. Наиме, управо је сабља била најадекватније оружје за масовне јурише коњице који су били типични за Наполеонове ратове. Стратегија ових великих јуриша коњице ће бити напуштена око половине 19. века када овакви напади постају застарели и бесмислени услед развоја ватреног оружја већег домета. Сабља током друге половине 19. столећа постаје превасходно оружје за дуел, а све мање и мање се користи у искључиво војне сврхе.
Средина 19. века представља прекретницу у развоју технике сабље. Конретно од овог времена, сабља престаје да буде оружје чија је искључива намена борба у метежу и која је обзиром на ово, намењена искључивој војној употреби. Од средине 19. столећа, сабља почиње да се интерпретира као дуелистичко оружје, намењено борби између два противника. Њена сврха постаје све више цивилна, а све мање војничка. Управо почетак дуелистичке употребе сабље представља далеки корен њене касније еволуције у спортску дисциплину. Разлог за то почива у томе што спортска мачевалачка борба није ништа друго до симулација двобоја. Од средине 19. века и почетка прилаза сабљи као дуелистичком оружју, појављују се неки тактичко-технички елементи који раније нису били присутни у сабљи. Ти елементи су били својствени типично дуелистичким оружјима као што су рапир или мали дворски мач. Пре свега, реч је о мачевалачком темпу, о правлинијском кретању, као и о вишеструко софистициранијем раду оружјем који није био при¬сутан у старијим, војним сабљашким системима.
Италијанска школа мачевања је била најзаслужнија за ову радикалну промену у прилазу техници сабље, а поготово милански учитељ мачевања маестро Ђузепе Радаели (Giuseppe Radaelli). Италијанска школа мачевања је још пре средине 19. века била подељена на северно-италијанску и јужно-италијанску или римско-напуљску школу. Ове две школе су се налазиле у ривалском односу и биле су међусобно сучељене по својим основним полазиштима. Ђузепе Радаели је припадао и био је један од родоначелника северно-италијанске школе мачевања. Његова главна заслуга је допринос развоју сабље. Овај учитељ је често био изложен критици представника јужно-италијанске школе мачевања да је под великим утицајем француске школе мачевања. Маестро Радаели се пријављује као добровољац у италијанску војску 1859. године. Почиње да подучава, као инструктор мачевања, у коњици Монфератоа (Monferatto). Убрзо постаје, због свог великог мајсторства и стручности, ди¬ректор Миланске Армијске Мачевалачке Школе. На овом положају ће остати све до своје смрти, 1882. године. Током свог председавања Миланском Армијском Мачевалачком Школом, маестро Радаели је дефинисао и уобличио свој систем употребе сабље који је био прихваћен од стране Министарства рата као званични војни мачевалачки систем. Најважније дело које се бави Радаелијевим сабљашким системом је Istruzione per la scherma della sciabola e di spada del prof. Giuseppe Radaelli. Ово дело је написао његов ученик, капетан Сетимо Дел Фрате (Settimo Del Frate), а штампало га је Министарство рата 1872. године (поновљена издања: 1876. и 1885.). Ово дело је било уџбеник за мачевање у Миланској Армијској Мачевалачкој Школи. Радаелијева сабља је била делимично под француским утицајем. Француска мачевалачка школа је била статичнија, више аналитичка и мање офанзивна него италијанска. Такође, мање је инсистирала на контакту сечивима. Техничко полазиште Радаелијевог система и његова основна иновација је био засек који се изводио кружним покретом подлактице око лакта као тачке ослонца. Сечиво оружја се током покрета налазило у истој линији са подлактицом. Ову технику, он је назвао молинело (molinello). Главни помак Радаелијеве школе у односу на старије војне сабљашке системе се огледао у смањењу амплитуде засека. Наиме, старији војни системи су припрему за засек (узмак) изводили покретом из рамена приликом које се оружје налазило изнад главе. На основу овог Радаелијевог помака ка смањењу амплитуде засека, јасно се могло видети да је његов нови приступ сабљи превасходно био намењен идеји двобоја „до прве крви“, а не више, као у старој војној сабљи, до елиминације противника. Радаели је, ради ефикаснијег и лакшег вежбања, патентирао ново тренажно оружје које је било лакше од старих војних тренажних сабљи. Радаелијева тренажна сабља је била тешка око 800 грама. Овим оружјем је било лако манипулисати покретом који се изводио само из лакта или из ручног зглоба. То ново Радаелијево тренажно оружје, које је брзо остварило популарност не само у војним, већ и у спортско-мачевалачким круговима, је било у широкој употреби све до двадесетих година 20. века.
Након уједињења Италије, нова политичка ситуација ће се одразити и на мачевање. Наиме римско-напуљски мачевалачки кругови који су били поборници јужно-италијанске школе, извршили су свој утицај на ново Министарство рата. Резултат тог утицаја је замена северне, миланске школе, јужном, римско-напуљском мачевалачком школом која постаје званични војни мачевалачки систем 1884. године, затворена је Миланска Армијска Мачевалачка Школа. Основана је Scuola Magistrale di Militare у Риму. Директор ове школе је био маестро Мазанијело Паризе (Masaniello Parise, 1850.–1910.). Римско-напуљска мачевалачка школа није била под страним утицајима и важила је за чисто италијански систем који је, што се свог настанка тиче, сезао све до великих учитеља 16. и 17. века, као што су Антонио Марћели (Antonio Marcelli), Ридолфо Капо Феро (Ridolfo Capo Ferro), и Салватор Фабрис (Salvator Fabris). Маестро Паризе, и поред своје доследности јужно-италијанској мачевалачкој традицији, као човек широких погледа, увиђа квалитете миланске школе. Као закључак свог упоређивања и анализе, он решава да обогати јужно-италијанску школу одређеним техничким елементима и учењима северно-италијанске школе, а посебно оним везаним за Радаелијеву сабљу. Мазанијело Паризе позива да му постану асистенти у Scoula Magistrale di Militare два истакнута Радаелијева ученика, типична представника северно-италијанске школе мачевања. То су били Карло Песина (Carlo Pessina) и Салваторе Пекораро (Salvatore Pecoraro). Они су са собом донели наслеђе и утицај Радаелијевог система. Резултат овог фузионисања јужне и северне школе је тзв. италијанска школа мачевања, и у оквиру ње, италијанска школа сабље.
Неопходно је осврнути се и на тзв. мађарску школу сабље, обзиром на то да ће управо синтетисање ове школе са италијанском школом сабље, до кога ће доћи нешто касније - почетком 20. века, дати модерну спортску сабљу. Родоначелник мађарске школе сабље је био учитељ мачевања из Будимпеште који се звао Јожеф Керестеши (Joseph Keresztessy, 1810.-1872.). Керестеши отвара у Будимпешти своју мачевалачку школу 1851. године. Управо је отварање ове школе означило настанак ма¬ђарске школе сабље. Ова школа је била веома кратка и једноставна. Била је под утицајем војне традиције сабље. Главна иновација и техничка специфичност мађарске школе су кратки и директни засеци и параде, уз максималну економију покрета.
У последњој деценији 19. века, доћи ће до два одвојена догађаја који ће означити почетак ширења италијанске мачевалачке школе ван граница саме Италије. Италијанска школа мачевања ће се проширити на простор тадашњег аустро-угарског царства, а самим тим и на целу централну и југоисточну Европу, а касније и шире. Први од ова два догађаја је одлазак чувеног италијанског учитеља мачевања Луиђија Барбасетија (Luigi Barbasetti, 1859.-1948.) у Беч, 1894. године, у коме ће он отворити своју Аустро-угарску Централну Мачевалачку Школу. Барбасети је био ученик Ђузепе Радаелија, и дипломац прве генерације на Scuola Magistrale di Roma која се састојала од полазника који нису завршили Миланску школу јер је она пре тога била затворена. Нешто касније, Барбасети постаје главни инструктор мачевања на Аустро-угарској Војној Школи у Винер-Нојштату (Wiener-Neustadt).
Други битан догађај за ширење италијанске мачевалачке школе, био је одлазак другог славног учитеља, грофа Итало Сантелија (Italo Santelli, 1866.-1945.) у Будимпешту, 1896. године. Те године, Сантели у Будимпешти отвара своју чувену Салу Сантели (Salle Santelli), која се узима за место на коме је настала модерна сабља какву је знамо данас. Прва генерација Сантелијевих ученика у Будимпешти су већ били експерти мађарске школе сабље. Управо ће синтеза тактичко-техничких елемената италијанске сабље, са крајњим прагматизмом мађарске школе, током прве две декаде 20. века, дати систем који данас називамо спортска сабља. Овај систем се одликовао придавањем много већег значаја кретању и раду ногу него што је то раније био случај. Такође, прпрема за засек је још више смањена у односу на италијанску школу, тако да се врхом оружја директно и праволинијски нападала мета, без икаквог узмака или кружног покрета. Радаелијев молинело се још увек понекад користио, али је то било сразмерно ретко. И Барбасети и Сантели су значајни по разради манипулације оружја прстима и ручним зглобом, што је утицало на значајно повећање брзине поготка, а самим тим и на ефикасност у спортској борби. Многи ученици грофа Сантелија, као што су Лајош Чисар (Lajos Csiszar), Ласло Сабо (Laszlo Szabo) и Аладар Геревич (Aladar Gerevich), су постали истакнути шампиони, међународни тренери и селектори спортског мачевања. Италов син, Ђорђо (Giorgio Santelli, 1897.-1985.), родио се 1897. године у Будимпешти. Ђорђо Сантели је олимпијски победник у сабљи 1920. године. Освајач је златних медаља у сабљи на више државних првенстава Аустрије, Мађарске и Италије. Такође је био освајач златних медаља у флорету на државним првенствима Аустрије и Мађарске. Ђорђо Сантели 1928. године прелази у САД, и у Њујорку отвара своју Салу Сантели. Дужи низ година, био је тренер и национални селектор америчке олимпијске мачевалачке репрезентације – 1928, 1932, 1936, 1948. и 1952. године.
Једна занимљива епизода у вези са Итало и Ђорђо Сантелијем сведочи у прилог комплетности и аутентичности ова два учитеља мачевања. Ради се о двобоју који се одиграо 1924. године, а чији су главни актери били отац и син Сантели. На Oлимпијским играма у Паризу, 1924. године, током сусрета мачевалачких екипа Италије и Француске, а који је судио мађарски судија Ковач (Kovacs), догодио се инцидент. Незадовољан одлуком судије, италијански такмичар Алдо Бони (Aldo Boni), упутио је вербални напад судији, добацивши му нешто. Судија Ковач је тражио превод Бонијеве реченице, као и извињење. Итало Сантели, који је посматрао такмичење у својству тренера мађарске репрезентације, пришао је и Ковачу дословце превео Бонијеву ув¬реду. Италијани су се повукли у свој хотел без извињења судији Ковачу. Исте вечери, сазвали су конференцију за штампу на којој су јавно напали Итала Сантелија са тезом да је сувише предусретљив према Мађарима и да у инциденту између једног Мађара и Италијана брани мађарску страну. Чак су га назвали „Унгаро Сантели“. Ово је било сувише за грофа Сантелија, и он, иако у својој педесетдеветој години, упућује изазов на двобој капитену италијанског тима Адолфо Котронеију (Adolfo Cotronei). Према правилима дуела, била је могућа замена учесника дуела његовим заступником. Ђорђо Сантели је инсистирао на томе да замени свог оца обзиром на његове године. Гроф Итало је на то невољно пристао након много инсистирања, као и личних и јавних притисака извршених од стране свог сина. Обзиром да су италијански закони тог времена забрањивали двобоје, доз-вла за дуел је затражена лично од Бенито Мусолинија који је у то време био на челу Италије. Дозвола је добијена, и двобој је заказан за 28. август исте године. Одржан је на броду у водама близу места Абација (Abazzia) између Трста и Ријеке. Договорено је да дуел буде сабљама, „голих груди“, само са лаком рукавицом за наоружану руку. Сам двобој је трајао свега неколико минута и завршен је крајње убедљивом победом Ђорђо Сантелија. Он је засекао свог противника Котронеија по лицу, наневши му рану од дванаест копчи у близини ока и поломљену јагодичну кост. Занимљив податак у вези са Адолфо Котронеијем је то да је овај мачеваоц у свом животу учествовао у чак шест дуела, од којих је један, одржан те исте године у Милану, био против чувеног светског и олимпијског шампиона у мачевању Алда Надија (Aldo Nadi).
Приликом анализе развоја саме спортске сабље током 20. века, постоји више преломних момената на које је битно осврнути се. Спортско мачевање је током 19. и прве декаде 20 века, имало неколико система правила за такмичење, цивилних и војних. Такође је имало више дисциплина, тј. оружја. Све до оснивања Међународне Мачевалачке Федерације – ФИЕ (Federation Internationale d’Escrime) 1913. године, мачевање је подразумевало, поред данашња три оружја, и бајонет, мач и бодеж и синглстик (палица са гардом – британски вид тренинга за сабљу у коме је циљ искључиво глава противника). Пример једног система правила који није инкорпориран у савремену спортску сабљу, већ је све до данас наставио одвојено да се развија је тзв. мензурфехтен (mensur fechten), понекад називан шлагер дуел (schlager duel). Мензурфехтен је настао током 19. века на немачким и аустријским универзитетима. Постојало је неколико варијанти правила. Најпознатији систем правила мензурфехтена је учесницима забрањивао било какво кретање и померање из ме¬ста, иако је по неким правилима, предњу ногу било могуће померати. Циљ борбе је било погодити противника у главу или лице. Учесници су били заштићени тешким тапацираним оделима и носили су металне наочаре које су штитиле очи. Једини откривени делови су били глава и лице. Сабље – шлагери, које се користе за мензур су, по типу, тешке пешадијске сабље. Функција мензурфехтена није такмичарски успех, као у спорту. Циљ вежбања је развој карактера и ваљаних личних особина. До 1945, мензурфехтен је у академским круговима немачког говорног подручја био толико популаран да је већина студената мушког пола учествовала у просеку у 10 до 30 борби за време својих студија. Ожиљци стечени на тај начин су били „ознака части“ и они који су их имали су били веома поносни на њих. Мензурфехтен је изгубио на својој популарности након Другог светског рата, али није сасвим изумро и практикује се још увек.
Први свеобухватни систем спортских мачевалачких правила је био систем олимпијских правила из 1896. године. На првим Oлимпијским играма одржаним 1896. године у Атини, само су сабља и флорет били на програму игара. Мач је уведен на следећим Oлимпијским играма 1900. године. На Oлимпијским играма 1904. године, у оквиру мачевања, било је одржано такмичење и у синглстику, али ће ова дисциплина бити елиминисана већ на следећим играма. Постојање различитих система правила мачевања током 19. и почетком 20. века је изазвало потребу за стандардизацијом и усклађивањем правила. Као резултат тога, 29. новембра 1913. године, у Паризу је основана ФИЕ (Federa¬tion Internationale d’Escrime). Земље учеснице разговора о стандардизацији међународних правила и оснивачи ФИЕ-а биле су: Италија, Француска, Мађарска, Немачка, Велика Британија, Холандија, Белгија и Норвешка.
Из перспективе технике, спортска сабља је све до Другог светског рата била заснована превасходно на раду оружјем. Постепено, рад ногу и кретање постају све битнији. Управо кретање постаје основни предуслов за обезбеђивање правог растојања, а самим тим и ефикасности технике. Добар пример посвећивања изузетне пажње кретању је увођење флеша у мачевање. Флеш први почиње да примењује, двадесетих година 20. века, мађарски сабљаш Атила Печхауер (Attila Petschauer). Убрзо, ово експлозивно кретање које се изводи предкораком у скоку, бива широко прихваћено. Посебно познати по свом флешу постаће пољски мачеваоци, који током педесетих и шездесетих година 20. века развијају врло ефикасан стил мачевања, и постижу значајне успехе на међународном плану. Ефикасност Пољака је била заснована на огромном инсистирању на развоју базичних физичких перформанси, посебно брзине и снаге. Технички опус пољске репрезентације је био релативно једноставан, али ефикасност његове примене је била далеко испред свих осталих екипа. Пољаци су у то време били познати управо по свом флешу током кога би мачеваоц који га изводи био у паралелном положају са тлом, и током кога би остваривао погодак у ваздуху, а не у тренутку ступања на тло. Занимљив податак је да је тренер пољског тима у то време био чувени мађарски учитељ мачевања немачког порекла, Јанош Кевеи (Janosz Kevey). Преко Кевеија је мађарска школа сабље извршила свој утицај и креирала пољску школу спортског мачевања. Парадоксално, управо Пољаци су били ти који ће са Кевеијем на челу свог тима прекинути мађарску доминацију на међународним такмичењима.
У годинама које ће следити, спортска сабља ће се у све већој мери ослањати на кретање и на развој базичних физичких особина мачеваоца, као на основне предуслове успешности на такмичењима.
У новије време, оно што је у великој мери променило сабљу из тактичко-техничке перспективе су две промене правила које је донела ФИЕ. Први моменат је увођење електричне опреме за регистровање поготка у ову мачевалачку дисциплину, 1988. године. У сабљу је електрично регистровање поготка уведено последње од сва три мачевалачка оружја. Да подсетимо – оно је у мач уведено 1936. године, а у флорет 1956. године. Други моменат је забрана флеша, тј. предкорака, до кога је дошло 1994. године, обзиром да је сабља постала сувише брза и са сувише симултаних акција. Резултат ове две иновације је промена тактике модерне спортске сабље, као и одређен број техничких прилагођавања. Пре ових промена, ефективно време борбе током једне борбе било је између 30 и 40 секунди. Након ових промена, ефективно време се значајно продужило. Такође постало је знатно чешће коришћење рипости, контра-рипости, сложених напада, напада у другој интенцији и напада на сечиво. Такође, проблем сувише честих симултаних напада био је, у великој мери, решен.
У наше време, поготово након Oлимпијаде у Пекингу 2008, из тактичке перспективе, у спортској сабљи постоји следећи „идеалан“ однос акција: напад (50,1%), противнапади уласком у темпо (29,1%) и параде-рипосте (19,9%). У оквиру напада, 24,2% акција представљају напади финтом. Из техничке перспективе, све су чешћи напади у тело и у наоружану руку, а напади у главу се користе све мање. Линија се користи све ређе. Веома честа акција је финта предударца која треба да испровоцира противников преурањен завршетак напада на који се реагује парадом и рипостом. Испад је постао краћи. Угао под којим се налази оружје приликом параде је постао оштрији у односу на хоризонталу. Релативно често се користи тзв. сабљашки флеш (изводи се скоком напред, али без предкорака), који је уведен након забране предкорака, поготово уколико противник има кратку паузу у кретању напред – користи се као преузимање напада. Кретање је постало знатно ефикасније, а сабљаши су вишеструко мобилнији него што је то раније био случај. Управо је кретање постало основни предуслов за успешну контролу растојања и противника. Такође, поред традиционалних сила у сабљи - Италије, Мађарске, Русије, Француске и Румуније, појавиле су се још неке нације, као што је нпр. Кина, које у најновије време почињу да постижу значајне успехе у сабљи.
Историјат војне сабље у Србији пре 1918.

Техника војне сабље која се развијала у Србији у периоду од 1815. до 1918. имала је одређене специфичности и посебности у односу на системе који су се развијали у другим европским државама. На еволуцију српске војне сабље утицало је неколико извора утицаја, од којих су најважнија четири. Први је био техника употребе турског килича, или сабље димискије која је развијена од стране хајдучких герилских група уочи Првог и Другог српског устанка. Други извор утицаја је италијанска школа сабље. Трећи извор утицаја је руска школа војне сабље. Четврти извор утицаја, и хронолошки најкаснији, је француска школа мачевања. Специфичност и различитост српског војног сабљашког система у односу на друге државе, огледала се управо у томе што су сва наведена четири утицаја била синтетисана у један систем, слично седиментним слојевима.
Најспецифичнији извор утицаја, непостојећи у системима војне сабље других држава, је утицај хајдучке технике сабље. Утицај хајдучке технике употребе сабље био је највидљивији у току првих година након Другог српског устанка до кога је дошло 1815. године. То је било време стварања првих оружаних снага Србије, која је тек била ослобођена од турске власти. Први кадар нових оружаних снага, састојао се од вођа хајдучке герилске војске. Управо је овај кадар вршио обуку нових рег¬ру¬та у оквиру новоформиране војске Кнежевине Србије. Наоружавање хајдучких трупа пре ослобођења, значајним делом је било обезбеђивано отимањем опреме и наоружања од Турака. Обзиром да припадници хајдучких трупа нису имали прилике и могућности да се војнички образују по турским стандардима и у оквиру њихових војних институција, били су принуђени да развију сопствени начин коришћења различитих турских оружја. Пример овога био је развој аутохтоне хајдучке технике употребе сабље димискије и јатагана. Димискију или килич, они су користили уз наглашен узмак пре самог засека. Користио се максималан радијус кретања оружја како би сечиво имало највећу могућу брзину приликом сусрета са метом. Срби су такође развили свој аутохтон начин употребе јатагана, различит од турског, који је постао познат широм балканског полуострва. Наиме, они су јатаган користили у пару и везивали су његову дршку кожним тракама за подлактице. Обично се јатаган у пару користио против коњаника – једним јатаганом се нападао јахач, а другим његов коњ. Такође су развили систем употребе јатагана као оружја за пробој у контексту пешадијске борбе у метежу. Ненаоружаном руком би се противник хватао за одећу, док би се јатаганом наносили кратки праволинијски убоди у кретању напред.
Други важан извор утицаја за формирање српског система војне сабље био је италијански утицај. Овај утицај је остварен кроз војну сарадњу Србије са Аустријом у којој је била доминантна италијанска школа сабље током већег дела 19. века. Док је Србија била под турском влашћу, одређен део становништва је, у више таласа, емигрирао у суседну хришћанску државу – Аустрију, бежећи од турског зулума. Аустријанци су често избегле Србе регрутовали за војску, обзиром на чињеницу да су добро по¬зна¬вали Турке са којима је Аустрија често улазила у конфликт. Неки од ових Срба су, у оквиру аустријске војске, изградили бриљантне каријере, достигнувши највише војне чинове и функције. Након ослобођења од Турака, током прве половине 19. века, неки од ових официра су се вратили у Кнежевину Србију и ангажовали се у оквиру новоформиране војске Србије, поготово након 1825. године. Примери неких од њих су: Илија Момировић, Константин Хранисављевић, Михаило Павлов и други. Са собом, они су донели и аустријски систем упо¬требе сабље. Династија Обреновића је целом дужином своје вла¬давине гајила добре односе са Аустријом, и остваривала војну сарадњу са овом државом. Обзиром на то да је у другој половини 19. века, италијанска школа сабље извршила свој утицај на Аустро-угарску, управо кроз војну сарадњу Србије и Аустрије, италијанска школа сабље стиже у Србију. Италијанска школа, а поготово северно-италијански Радаелијев систем, ће извршити веома снажан утицај на систем употребе сабље војске Србије. Када говоримо о Србима у аустријској војсци, битно је споменути чувеног мачеваоца Милана Нералића (1875.-1918.). Од 1901. до 1908. године, Милан Нералић је био на високој функцији главног инструктора мачевања аустријске војске. На Oлимпијским играма 1900. године, Нералић је узео бронзану медаљу. Том приликом, злато је узео италијан Конте (Conte), а сребро – Итало Сантели (Italo Santelli). У периоду између 1899. и 1914, Милан Нералић је освојио шест првих места на више међународних такмичења највишег ранга. Умро је у Бечком Новом Месту у Аустрији, 1918. године.
1833. године, тридесет подофицира српске војске је било послато у Русију ради додатног школовања на руским војним академијама. 1836, они се враћају у Србију, доневши са собом, између осталог, и технику руске војне сабље. Систем војне сабље у Русији је у то време био амалгам техника европског типа овог оружја и технике козачке сабље – шашке. Након четврте деценије 19. века, кроз ову, као и кроз каснију војну сарадњу са Русијом, утицај руске технике сабље се може приметити у даљем развоју српског система војне сабље.
Утицај француске школе мачевања на српску војну сабљу биће остварен доласком белгијског учитеља Шарла Дусеа (Charles Doucet, 1864.-1929.) у Србију, 1891. године. Он долази у Србију на лични позив Краља Милана Обреновића. Дусе ће подучавати мачевање у Србији све до свог пензионисања 1923. године. Умро је у Београду 1929. године и сахрањен је на београдском Новом гробљу. Шарл Дусе је завршио Мачевалачку Академију у Бриселу 1889. године, као најбољи студент генерације. Поред подучавања на Војној академији у Београду, Шарл Дусе је подучавао и цивилним круговима, као и у мешовитим војно-цивилним мачевалачким друштвима. Тако је, на пример, на његову иницијативу било основано борачко и мачевалачко друштво „Српски мач“, 1897 године, које је превасходно било намењено обуци мачевања у цивилним круговима. На првом јавном часу које је „Српски мач“ приредио маја 1897, у београдској кафани „Булевар“, гост је био лично гроф Итало Сантели из Будимпеште. У демонстрационој борби, маестро Дусе је однео победу против Итала Сантелија. На Дусеову иницијативу, 1. новембра 1900. године, основана је „Официрска школа борења“ у којој је он био главни инструктор. Шарл Дусе је такође био званични учитељ мачевања при двору. Чак и након династичке смене у Србији, он је наставио да држи часове мачевања на двору и подучавао је Принчеве Ђорђа и Александра Карађорђевића. Шарл Дусе је аутор уџбеника за нашу Војну академију који је објављен 1898. године, а звао се Упутство за борење ножем (бајонетом). Шарл Дусе је био припадник француске школе мачевања. Ова школа ће остварити свој приметан утицај на српску војну сабљу почетком 20. века, све до Првог светског рата. Поред утицаја самог Дусеа, значајан број српског војног кадра је након доласка династије Карађорђевић на власт био школован у Француској, и самим тим био упућен у француску мачевалачку школу. Пример овога је био капетан Драгомир Николајевић који је 1904. дипломирао на француској војној академији Жоанвил л Пон (Joinville le Pont), стекавши диплому професора мачевања, рвања и бокса.
Као и у већини европских армија, дуелистичка традиција је била присутна и у Војсци Краљевине Србије као метод одбране части и очувања личног интегритета. Међутим, како се 19. век ближио свом крају, све више и више армија је забрањивало двобој. Почетком 20. века, српска војска је била једина армија у Европи која законски није бранила дуеле. Једино је било неопходно да се двобој одиграва по дефинисаним правилима како би био легалан. У вези са овим, занимљива је и илустративна расправа Народне Скупштине од 10. јануара 1899, након које је двобој у оквиру војске законски озваничен. Посланик, адвокат Драгомир Рајовић је том приликом изјавио:
„И питање части у целом свету расправља се управо овим чином. Говорити о штедњи драгоцене крви када је у питању част, излишно је, част је скупља од живота. Везати официра, па и сваког грађанина, да он у питању части не употребљава двобој, значи оставити га да буде кукавица или лопужа, коју може свако да грди, а да он то питање не може да расправи пиштољем или сабљом у руци. То ни у колико не издиже карактер једног човека. Част се не досуђује судом. То се не мери на оку, те да се каже: вреди пет динара. Вреди толико колико ко осећа. Поружна реч кад се каже, ваља је знати и доказати, а паметан човек треба да мери своје речи. Не господо, за своју реч, људи треба да су кадри да заложе свој живот, а на првом месту – официри, који носе одличја и оружје које и краљ носи. Оно што је унесено у овај закон, није донесено унаточ или противно постојећим нашим законима. Ту нема мучког убиства, већ ту човек оружјем у руци своју част пере. То дејствује на карактер човека и људи ће се више поштовати. Према томе, држим да је овај предлог уместан“.
Као последица овога, 1903. године, објављена је књига О двобоју коју је написао мајор Гојко Павловић. Књига је доживела чак два поновљена издања, а бавила се правилима двобоја и практичним знањима у вези са дуелом. Занимљива епизода у вези са дуелистичком традицијом у Србији је двобој који се одиграо 1908. године у Топчидеру између престолонаследника Принца Ђорђа Карађорђевића и једног поручника српске војске. Принц Ђорђе је био изазивач и победник у овом двобоју који се одигравао „до прве крви“. Наиме, дотични поручник је био рањен током двобоја, а самим тим - био је поражен.
Ових неколико извора утицаја је током готово целог столећа ковало систем технике војне сабље Србије. Овај систем се показао као изузетно ефикасан када је био стављен на једину праву пробу за мачевалачко знање, а то је реална борба. Наиме, током Првог светског рата, официри Краљевине Србије су много пута имали прилике да опробају своје знање у борби прса о прса, и показали се као изузетно успешни у тој ситуацији. Сабља је била њихов верни пратилац у многим славним победама српске армије у Великом рату.
Након 1918, систем мачевања у оквиру војске је замењен системом обуке који је био истоветан као и у свим другим европским државама. Услед промене начина ратовања, након Првог светског рата, мачевање се у оквиру армија није више подучавало као практично знање везано за борбу прса о прса јер је постало сувишно и застарело. У војскама је, након 1918, почело да се подучава спортско мачевање. Оно више није имало националних специфичности и постало је стандардизовано и заједничко за све државе. Исти случај је био и код нас. Златна епоха српске мачевалачке школе била је окончана крајем Великог рата.

ISBN: 978-86-7552-048-1

Особине: Формат: 155 х230 mm | Обим: 131 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Дејан Дамњановић је почео да се бави мачевањем 1994. године у МК Железничар из Београда под надзором великог мајстора нашег мачевања, господина Љубе Савића. Неко време је био члан и такмичар БМК из Београда, да би неколико година касније прешао у МК Локомотива.
Најважнији учитељи Дејана Дамњановића су били господин Љуба Савић и господин Александар Васин.
Поред спортског мачевања, носилац je мајсторских звања у више вештина јапанског мачевања: Батодо (5. дан), Иаидо (3. дан) и Кендо (2. дан). Председник је Иаидо и Батодо Федерације Србије. Иницијатор је реформисаног система војног мачевања Краљевине Србије из периода пре 1918.
Дејан Дамњановић је секретар и тренер МК Локомотива из Београда (www.macevanje.rs).

Садржај

О делу

Извод из дела

ISBN: 86-7552-020-4

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 344 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

МИХАИЛ НАУМОВИЧ ЕПШТЕЈН – (Михаил Наумович Эпштейн, 1952. Москва, Русија), књижевник, философ, културолог, есејист, рођен је 1950. године у Москви. Члан руског Пен-клуба и Академије руске савремене књижевности.

Дипломирао на Филолошком факултету Московског државног универзитета 1972. Током 70-их година учествовао је у раду сектора за теоријске проблеме Института за светску књижевност (Москва) и предавао књижевност на московским факултетима. Осамдесетих година је оснивач и руководилац интердисциплинарних удружења хуманистичке интелигенције у Москви. Од 1990. године живи и ради у САД, као професор теорије културе и руске књижевности на Универзитету Емори.

Аутор је између осталих, дала: дела: Парадокси иновације. О књижевном развоју XIX–XX века , Москва, 1988; Природа, свет, ризница васионе... Систем пејзажних слика у руској поезији . Москва, 1990; Очинство , роман-есеј, Њу Џерси,1992, СПб 2003; Ново секташтво: Типови религиозно-философских погледа на свет у Русији 1970–1980-их година , Масачусетс, 1993, Москва, 1994; Велика Сова. Философско-митолошки оглед , Њујорк, 1994; Вера и лик. Религиозно несвесно у руској култури XX века, Њу Џерси, 1992; Бог детаља. Народна душа и лични живот у Русији при крају империје Њујорк, 1997, Москва, 1998; Постмодерна у Русији: књижевност и теорија , Москва, 2000, Философија могућног. Модалности у мишљењу и култури , СПб, 2001, Пројективни философски речник: Нови термини и појмови , СПб, 2003, Знак белине. О будућности хуманистичких наука , Москва, 2004, Сви есеји: из Русије (1970–1980), из Америке (1990–2000), Јекатаринбург, 2005.

У идању издавачке куће КОНРАС објављена је књига огледа Sola Amore (2010). Епштејнова дела превођена су на четрнаест језика.

Михаил Епштејн је у два наврата боравио у Србији, септембра 2007. и маја 2009. године као гост магазина Зенит.

Садржај
Садржај
Предговор
Уместо увода. Лутајући вихор
1.
ПОЕТИКА БЛИСКОСТИ
УВOД У ЕРОТОЛОГИЈУ
Наука страсти нежне. Еротологија и сексологија
Секс и ерос. Хтети и желети. Дијалошки облик жеље
Ерос и ствари
Ерос онеобичавања. Еротика и естетика
Еротски догађај. Еротема
Тело и телесност
Сладострашће и разврат
Секс – ерос – љубав
Химера и андрогин
Љубав и „туга после спајања“
ЕРОС ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
ИРОНИЈА ЖЕЉЕ И КРАЈ ИСТОРИЈЕ
Ерос и иронија
Лукавост жеље
Ерос и историја. Еротосфера
Крај историје као предмет жеље.
Утопија и апокалипса
Уживање и постмодерна
2.
ОНТОЛОГИЈА ЉУБАВИ:
ЕДЕМ У ПЈЕСМИ НАД ПЈЕСМАМА
1. Алегоријска и буквална тумачења
2. Књига o Јову и Пјесма над пјесмама.
Повратак на дрво живота
3. Свет-врт и лик оних који се воле.
Портрет – пејзаж
4. Љубав од спознаје ка битисању.
Онтолошко објашњење
Повратак на Почетак: кружно кретање
ТЕЛЕСНО ЗНАЊЕ.
КАКО ФИЛОЗОФИРАЈУ ТЕЛОМ
*** (Филозофска мисао се у XIX веку)
Телесно знање
Тело – врт
Љубав – прстен. Предлог „у“ и чипка тела
Тактилно поље. Таласна теорија уживања
Површина и дубина
Близина и даљина
Дрхтање жеље. Мука уживања
Хемија ероса
Научна спознаја и телесно искуство
Руска филозофија и еротски језик
Жеље које дуго продиру у мисли и у љубав
ЕРОТИКОН ИВАНА СОЛОВЈОВА ИЛИ ПРЕГЛЕД СВИХ ЖЕЉА
Увод
Кa теорији додира
Да ли је Фројд у праву?
О две револуције
Асексуалност у књижевности и филозофији (Гогољ и Кант)
Пет врста љубави
Еротика стваралаштва
Љубомора као вечити покретач
Руска лепотица
Непромишљање тела
Зглоб шаке
Јеленологија (Оглед из утемељења нове науке)
3.
ДЕВОЈКА СА ЦРВЕНОМ КЊИГОМ O СЛУЧАЈУ, СУДБИНИ И МОГУЋИМ СВЕТОВИМА
Појавила се одевена у најблагороднијој крваво-црвеној боји...
4.
Четири стране љубави
Љубол
О разноликости љубавног искуства.
Таленти. Жанрови. Стилови
Слог „љу“ или 15 минута љубави.
Одломци и дефиниције
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Играјући мост
Литература
Белешка о писцу

О делу

Извод из дела
Секс – Ерос – Љубав

Када размишљамо о еросу обично мислимо на два нивоа: секс – и ерос или пол – и љубав. На пример, Н. Берђајев пише: „Увек сам мислио да је потребно правити разлику између ероса и секса, љубав – ерос и физиолошки живот пола.“[23]
У самој суштини структура ове сфере није подела на два дела, већ на три дела. Еротика представља особен, средњи ниво међуличних односа, који нужно треба разликовати и од сексуалности и од љубави.
Пол представља размножавање врсте посредством индивидуа које учествују у том процесу.
Еротика представља смртност индивидуе и њено стремљење да постане све у оквиру себе.
Љубав представља бесмртност индивидуе и њену способност да постане све за другога.
По речима Ж. Батаја:
„Еротизам је њему (мајмуну) непознат управо онолико колико му недостаје знање о смрти. И обрнуто, зато што смо људи, зато што живимо забринути у очекивању смрти, ми и не познајемо жестоко, очајно, бујно насиље еротизма. [...] Еротизам се разликује од животне сексуалне импулсивности по томе што је он у суштини истo што и рад; еротизам представља свесно тражење сладострашћа.“[24]
Животиње не познају еротику зато што оне не познају своју смртност и не труде се да пронађу што више насладе у кратком интервалу живота. Човеку се, напротив, „и жури да живи, и жури да осећа“. Еротика представља интензивно, вишекратно преживљавање, усиљено вољом и свешћу, преживљавање онога што се самопроизвољно дешава у сексу. Еротика произилази из осећања свог смртног „ја“, које покушава да продужи насладу, да превазиђе службену функцију свеобухватања, да затвори у себе оно што припада роду. Сједињавање не служи инстинкту размножавања, већ множење представља чин сам за себе, продужава себе због себе.
На тај начин, највеличанственија наслада дарује нам се сопственом смртношћу и актом отелотворења себе у другима, који ми преобраћамо у акт отелотворења саме насладе. Нагост се покрива, страст се успорава, формира се мноштво забрана, на неки начин се проузрокују сабласти. Тако се формира област еротике у којој најбржа сексуална гимнастика уступа место вишестепеној игри зближавања и онеобичавања. Свест о сопственој смрти појачава еротску напрегнутост: страст постаје чвршћа, очајнија, тела се силније преплићу, дубље пониру једно у друго на граници будућег небитисања. Чини се да хватајући се или заривајући се једно у друго, тела могу да се одржавају на самом крају тог бездана. Таква је граница еротске издржљивости, постигнута ужасом свршетка.
Али иза свести о сопственој смртности следи нада у индивидуалну бесмртност, у оно што ћеш у неком смислу превазићи заувек. Та нада није увек преводива на језик религиозне вере, на језик догматске спекулације. Она се може повезати са мноштвом најразноврснијих религиозних, полурелигиозних, па чак и потпуно агностичких убеђења. Није случај да то осећање могуће бесмртности увек прерасте у наду – оно може бити просто начин дивљења које се открива малом вероватноћом, случајностима, скоро немогућим чудима и вештачким стањима бића. На овај или онај начин свест о сопственој бесмртности не може представити, па макар и као слабу или удаљену перспективу, „своје друго“ – као могућност бесмртности. Ако не бисмо знали ништа о бесмртности, па макар и нејасно, попут загонетке, ми не бисмо знали ништа и о сопственој смртности: сама граница између смрти и бесмртности повлачи се једним те истим знањем, које у себи садржи и емпирију и мистику.
Прелазак преко границе еротски-смртног завршава се као љубав. Еротика живи онеобичавањем и одлага-њем полног чина, живи игру зближавања-удаљавања, али са оне стране те игре понекад, веома ретко, некада чак једном у животу, а некада никада, буди се осећање апсолутне припадности једно другом, осећање такве нераскидивости, над којом чак ни смрт не поседује власт. Ако сексуалност служи као средство биолошког продужетка сопственог живота и потомства, а еротика – начин уживања у себи и за себе, ван репродуктивних циљева, онда љубав представља оно осећање бесмрт-ности у том јединственом односу који сједињује двоје, чини их бесмртним једно за друго. Док еротика у себе укључује сексуалност, љубав пак укључује еротику, али се не своди на њу.
Ако се између сексуалности и еротике налази цивилизација, која обуздава природне инстинкте и тим самим их преводи у сабласти, те на месту хтења формира бесконачност жеље, онда се између еротике и љубави налази област личног, персоналног. Игра еротских масака, отуђења и зближавања, на крају крајева, сусреће противдејство од стране развијеног осећања личности, које жели у свему и заувек да остане оно што јесте. У еротици индивидуа утврђује себе и своје уживање као највише у односу на род, али даљње формирање индивидуе постепено води ван граница саме еротике. Љубав се рађа из развитка саме личности – као одолевање еротизму или, по мишљењу В. Соловјова (Смисао љубави), спасење ја, који воли, пренос је његовог значења у ти, у онога кога волим. Док цивилизација служи као оруђе „магичног“ претварања сексуалности у еротику, индивидуалност, која се развија у еротици, постепено је претвара у љубав.
Између еротике и љубави постоји однос који нимало није спокојан, чак је експлозивно опасан, што временом доводи до дееротизације љубави и распада чак чврстих савеза. Ерос тражи отуђење и ново овладавање некаквим постојаним голицањем, игром, уклањањем, одлагањем, док се у љубави рађа нова искреност у очима, чудо свакодневне отворености, испреплетаности, ко­раздвојености. На сасвим другом ступњу љубав се поново враћа простоти сексуалних односа. Али љубавно проникнуће једно у друго, за разлика од сексуалног, може трајати бесконачно, обухватајући оне области у којима се дешава еротска игра онеобичавања: тело, одећа, речи, књиге, интересовања, страсти, заједничка прошлост, неодређена будућност. Љубав се не смањује кратким грчем, то је непрестано узајамно бивствовање два света: ми не морамо ништа чинити, али се међу нама константно нешто догађа. Чак и растанак, безосећање, заборав постају знаци оног љубавног језика, као празнине између речи. Љубљена представља читав свет као систем знакова који на њу указују: систем метафора, симбола, алузија, хипербола – енциклопедија поетских ликова, антологија њених или о њој, свеобухватна Јелениjана (ако се она зове Јелена), или Наталиjана или Иринијана... А за жене – Петријада, Алексијада, Александријада... Љубав представља семиозу, стварање смисла; по изразу Барта, то је горућа ватра смисла, где не постоји тело и ствари, постоји само жеља и узајамност, питање и одговор, немир на и нада на. Љубав представља систем изједначавања између ти и читав свет, област постепених смењивања, метафоричких ширења; почиње од уског ти и чврсто се, као левак шири, како би обухватила све што постоји и што може да постоји. По речима Новалиса „оно што волиш, налазиш свуда... Љубљена – представља умањену васиону; васиона представља продужетак љубљене...“ Љубав представља простоту и свакодневност узајамног пребивања двоје људи увек и свуда, спремност да проведу заједно вечност – или оно што нам се одавде, из овог времена чини као вечност. Наравно, ми немамо представу о томе шта је то вечност у себи, вечност као таква; али будући да нам је дато да истражујемо и осећамо време, по контрасту можемо да препознамо и вечност. Уколико нам не би било дато некакво осећање вечности, ми не бисмо имали представу о томе шта је то време, будући да само корелативност тих појмова даје њима смисао.
Апсолутно се обично супротставља релативном, али у стварности се гради само на његовој основи. Љубав је апсолутна управо као корелација две индивидуе. То је сразмерност, коприпадност, спој, испреплетаност, гипкост сваке тканине, мишића, телесног померања, извијања, кошчице, жилице и влакна. Жена и мушкарац су тако формирани да се бесконачно могу пуштати једно у друго, да продиру и окружују се једно другим, да се савијају, као што се савијају нити у тканини. Љубав представља непрекидно измаштавање плетења, из кога као нити теку загрљаји, преплитања, угнућа, раздвајања, стискање телесне тканине новог, двојног битисања. Као што је конопац неупоредиво јачи од нити које га састављају, тако је и љубав саздана од тог неупоредивог осећања јачине. Чини се невероватним да се у једном телу може закључати толико извора силе и радости за другог. Али свако влада само једним, ограниченим телом, али у тој узајамној ограничености два тела налази се извор њихове неисцрпне способности сливања једно у друго. Бесконачна је сама корелација два коначна тела, њихова формираност једно за друго.

ISBN: 978-86-7552-028-3

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 383 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Светомир Бојанин, наш познати психијатар, рођен је у селу Болман у Барањи, 6. јануара 1932. године. Средњу школу је похађао у Новом Саду и Сомбору. Медицински факултет је завршио у Загребу 1957. године, а специјализацију из неуропсихијатрије у Београду 1964. Током школске 1966/67 провео је један семестар на стручном усавршавању у Паризу, у тиму професора Лебовисија и у Психолошкој лабораторији „Анри Русел“. Одбранио је докторску дисертацију на Медицинскм факултету у Београду 1977.
У свом стручном раду посветио се психијатрији деце и омладине, у коју је унео читав низ новина:

– Социјално-психијатријски приступ у психијатрији развојног доба, што је подразумевало организацију социотерапијских клубова за адолесценте (1964), секторске психијатријске службе по француском моделу са кућним лечењем (1970), дневну болницу за децу (1988).

– Термин односно проблем дисхармоничног развоја личности и дао прву клиничку слику диспраксије код нас (1972, 1978).

– Посебно се бавио аутизмом и са сарадницима објавио две књиге: Аутизам (1997) и Аутизам данас (2001).

У свом терапијском раду, прихватио је феноменолошко-егзистенцијалистички смер и први је у нашој средини, са својим тимом, писао о психотерапији младих и о превенцији менталног здравља деце и омладине, са овог становишта.

До сада је објавио следеће књиге:
– Неуропсихологија развојног доба и општи редукативни метод (1979, 1985), универзитетски уџбеник
– Општа дефектолошка дијагностика, са проф. Ћордићем, (1981,1997), универзитетски уџбеник
– Школа као болест (1990, 1991)
– Духовност, психијатрија и млади (1994)
– Оглед о самосвести (1999)
– Тајна школе (2002)
– Морал и ментално здравње, књ. 1 (2005)
– Под дрветом сазнања добра и зла (2008)
– Гордијев чвор младости (2009).

Садржај
САДРЖАЈ

Предговор
Дефиниција проблема
Велики прасак очекивања
Све је почело једним заносом
Прва разочарања
Време раскола
Раскид са Адлером
Раскид са Штекелом
Раскид са Јунгом
Раскид са Бинсвангером
Фројд, Адлер, Јунг, исти идејни пројекат
Нова димензија разговора
О несвесном пре Фројда
Извори осећајности и буђење свести
Св. Григорије Палама о развоју осећајности
Бинсвангер – нови почетак
Бинсвангерова критика психоанализе
Основ на полазишта феноменолошко-егзистенцијалистичке психијатрије

Читав век после
Разобручено време
Свет укинуте будућности
Научно у психијатрији
Свет се мењао и остајао исти
Мењала се и психијатрија
Даљи развој Фројдове психоаналитичке школе
Развој природно-научног приступа у психијатрији
Медикаментна терапија у психијатрији
Неуропсихолошки концепт у психијатрији
Они су митологизовали непосредно искуство
Бихевиорална психотерапија
Системска породична терапија
Трансакциона психотерапија
Гешталт-психотерапија
Вођено сањарење– Дезоал
Групна психотерапија
Психодрама
Недирективно саветовање по Роџерсу

Нови почетак
Феноменолошко-егзистенцијалистички приступ
Све је почело са феноменологијом
Потом је наступио егзистенцијализам
Лет изнад кукавичјег гнезда и антипсихијатрија
Основно полазиште: „издаја човека“
Даљи ток догађаја
У чему су били другачији
Грех је антипсихијатрије што је напустила психијатрију
Нису приметили да све људско
Занети, помешаше нивое
Немоћ психијатрије лечили политиком
Логотерапија узима маха и уноси мир
Полазишта савремене психијатрије
Човек – отворено питање
Човек је несазнатљив самим собом
Људско биће, противречно је
Ментална болест јесте један од начинапостојања људи
Човек је биће у сталном настајању
Закључак

Литература

Именски регистар

Белешка о аутору

О делу

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-034-4

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 304 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Небојша Вуковић (Србобран, 1973).

Професор филозофије, магистар политичких наука, публициста.

На Филозофском факултету у Новом Саду, Смер филозофија, дипломирао 1998. На Факултету политичких наука у Београду, Смер међународни односи, магистрирао 2006.

Текстове објављивао у више листова и часописа. Области нарочитог интересовања: геополитика, геостратегија, општа стратегија, теорија међународних односа, филозофија историје, историја Балкана, пропагандно-психолошке операције, сукоб ниског интензитета.

Живи и ради у Србобрану.

Садржај
Умeсто уводa

Дефинисање геополитике

Порекло појма и географски детерминизам
Рађање политичке географије и геополитике
Геополитика: одређење, извори, помоћне дисциплине и перспективе

Претече Спајкмановог учења: Мехен и Мекиндер (концепције поморске и копнене моћи)

Основе доктрине поморске моћи (елементи поморске моћи)
Мехенова геополитика и геостратегија
Мекиндерова концепција стожерне земље Мекиндерова геостратегија

Основе Спајкманове геополитичке и геостратегијске концепције

Значај географије у политици (географски детерминизам)
Природа међународних односа и појам моћи
Циљеви спољне политике и равнотежа снага
Глобална геостратегија баланса
Кључна област света и регионални сигурносни аранжмани
Концепција интегрисане моћи (land, sea and air power) и глобалног присуства

Спајкман и америчка геополитичка мисао на размеђу 20. и 21. века

Спајкман и геополитичка мисао током Хладног рата
Америчка реалполитика на размеђу векова
Спречавање доминације у Евроазији
Глобална равнотежа и њен уравнотеживач
Регионалне равнотеже снага и безбедносни аранжмани
Римленд: зона изазова и изазивача
Колос са севера и концепти глобалног присуства и сведимензионалне моћи

Закључак

Резиме и кључне речи

Библиографија

О аутору

О делу

Дебитантском књигом Логика империје – Николас Спајкман и савремена америчка геополитика Небојше Вуковића, филозофа и политиколога, домаћа наука о међународним односима није добила само још једног перспективног истраживача који својим учинцима задов оља ва научно-методолошке стандарде, већ пуно више од тога. Иоле пажљивији увид у странице његове књиге, који квалитетом несумњиво преваилази домете овдашњих високошколских радова из области политичких наука, откривају Вуковићеву систематичност, вредноћу и несумњиву посвећеност да се «урањањем» у бројне изворе, њиховом детаљном анализом, а потом и синтетичким, јасним закључивањем створи зрели, компактни и оригиналан научни рад широко употребљив у у даљим научним истраживањима, али и својеврсно прегледно, чак уџбеничко штиво из материје коју обрађује.

Интелектуално и вредносно формиран током турбулентних деведесетих година, а вођен, по његовим речима, мотом Нолитове едиције „Сазвежђа
– „Време у коме живимо сматрамо изузетним“, Вуковић је подстицај да проникне и истражи изузетност времена у коме живимо усмерио као оним веома битним, а мало или ни мало познатим аспектима савремених међународних односа, прикривених или скрајнутих идеолошким или економистичким, па и утопистичким погледима на међународну стварност. Ради се о оној димензији међународне политике каквом су је људи увек и пре свега доживљавали, то јест каква је она пре и изнад свега увек и била - у коме је надметање за поседање и контролу територија и следствено томе задобијање политичке моћи, ма колико било непопуларно и сматрано недостојним „времена у коме живимо“ (те из тих разлога увек „покривано“ другим економским, идеолошким или културолошким разлозима), било у њеном средишту. Управо ту огољену, геополитичку и геостратешку перспективу америчке науке о међународним односима Вуковић је у свом раду тежио да дефинише и објасни, проналазећи њене претече и доминантне теоретичаре, уочавајући њихов утицај на савремену америчку политикологију и, последично, на саму актуелну спољну политику једине преостале суперсиле, тј. њену „империјалну логику“.

Квалитети Вуковићевог начина прилажења и обрађивања теме су, као и закључци, бројни и евидентни. Од приступачног стила, објективног држања уз избегавање пренагљеног изрицања вредносних судова, до стриктног и веродостојног изношења чињеница на основу зналачки обрађене анализе садржаја радова поменутих теоретичара, Логика империје својом теоријским утемељењем и компактношћу одскаче од малобројних, најчешће публицистичких књига која се поводом геополитичких тема објављују на српском говорном подручју. Одсутност идеолошких и вредносних примеса, одвајање „логике империје“ од њених емотивно-вредносних слојева који се неизоставно појављују са спомињањем термина слободе, људских права и демократије, иако некима може представљати основ за приговор, заправо доприносе додатном квалитету рада, јер представљају продукт намерног методолошко-гносеолошког приступа коме је тежио аутор не би ли тако, на што адекватнији начин, објаснио «чисту» логику савремене суперсиле.

У оквиру теоријских-сазнајних квалитета, књига Логика империје има и своју практичну вредност, поготово ако се узме у обзир да у српској стручној литератури постоји оскудица у литератури ове врсте, тако да се заинтересовано читалаштво, захваљујући Вуковићевој прегледној анализи америчке геополитичке мисли и њених главних ставова, у једном даху може упознати са њеним битним карактеристикама и барем донекле надоместити поменуту дефицитарност. На тај начин се домаћој публици, кроз објективно и рационално описивање америчке геополитике, а без „бацања проклетстава или улизичких хвалоспева“, појашњава и спољна политика ове суперсиле спрам простора на коме живимо, а у оквиру шире ткз. велике или глобалне стратегије. Обзиром на то да је спољнополитички уплив САД не само незаобилазна, већ појединачно и најважнија спољнополитичка чињеница чији је домет на збивања у нашој земљи и целом региону велик, Логика империје би могла да буде важно штиво са којим би се требали упознати сви они који се интересују за спољну политику и међународне односе, док њено познавање за оне који се код нас баве овим питањима, било као активни политичари, аналитичари или научни радници, представља готово императив.

Саша Гајић

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-031-3

Особине: Формат: 135 х230 mm | Обим: 291 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Дејан Стојановић је рођен у Пећи 1959. године. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Приштини.
Објавио је књиге песама: Круговања, Народна књига – Алфа, Београд, три издања – 1993, 1998. и 2000.
Сунце себе гледа, НИП Књижевна реч, Београд 1999.
Знак и његова деца, Просвета, Београд, 2000.
Творитељ, Народна књига, Београд, 2000.
Облик, Граматик, Подгорица, 2000. Плес времена, КОНРАС, Београд, 2007
Књигу одабраних интервјуа Разговори, објавио је 1999. у издању НИП Књижевна реч, Београд. Књига је награђена наградом „Растко Петровић“ Матице исељеника и Удружења књижевника Србије за интелектуални ангажман.
Од 1990.живи у Чикагу.

Садржај
КЊИГА ПРВА

ВРЕМЕ ПРЕ ВРЕМЕНА

Поезија
Песник
Песма
Кап чаролије
Подела
Човек
Трагалац
Путнику
Неизрециво
Далеки светови
Тајна суштине
Безвременост
Време пре времена
Плес времена

ОБРИСИ

ВРЕМЕНА

Шума
Танани додири
Велика вода
Анђели без лица
Хероји
Утисци
Кап у водопаду
Трен

САН ВРЕМЕНА

Живот сна
Времеплов
Чудеса мрака
Рађање боја
Игра светлости
Лутајући зрак
Измишљена слика
Зена
Љубав на клупи
Нестанак љубави
Сан
Сунце
Светлост и живот
Нада
Звездана раскршћа

РАСКРШЋА У ВРЕМЕНУ

Бура
Срце лепоте
Раскршће
Минули сан
Промена
Вавилонска кула
Бездан
Пад

КЊИГА ДРУГА

ЉУДИ У ВРЕМЕНУ (ПОРТРЕТИ)

Хомер
Хомер и Филип Вишњић
Портрет народа
И (Милош и Вук)
II (Стари кровови)
III (Памћење)
Гете
Његош
Симон Боливар
Пол Целан
Бистрица (аутопортрет)
Девојка с Калемегдана

ВИД ВРЕМЕНА

Вид
Лепота и доброта
Чула
Виле и витезови
Свет и мисао
Језик
Језик и мисао
Срећа

СРЦЕ ВРЕМЕНА

Лепота
Вид и лепота
Јава
Вид и јава
Сан и истина
Живот и сан
Уради нешто важно
Наука тишине
Срце времена

МЕДИТЕРАНСКА КАНЦОНА

Медитеранска канцона
Објашњења и напомене
Напомене у вези с књигом првом
Напомене о форми појединих песама
Напомене о песмама и годинама настанка
Индекс наслова и првих стихова
Белешка о песнику

О делу
Књигом плес времена Стојановић заокружује свој тридесетогодишњи песнички опус – у њој су песме из седамдесетих година двадесетог века као и оне написане ове, 2007. године. Препознатљивим песничким и мисаоним системом, те формама у којима се српска поезија по први пут огледа, Стојановић доследно трасира нове перспективе певања.

Извод из дела
Лепота

Ништа није лепше од светлости
Светлост рађа лепоту облика
Што светли из ока пуног радости

Око ниједну ману не пропусти
Око се радује из сваког лика
Ништа није лепше од светлости

Вид храни мисао пуну сласти
Мисао је та моћна прилика
Што светли из ока пуног радости

Лепота живи изнад обести
Чула су њена тајна лозинка
Ништа није лепше од светлости

Мисао је светлост у оку свести
Чаробна светиљка усред мрака
Што светли из ока пуног радости

Мисао у својој оданости
Лепоти верна и из сумрака
Ништа није лепше од светлости
Што светли из ока пуног радости

ISBN: 978-86-7552-033-7

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 136 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Јуриј Пољаков, познати прозаист, публицист и драмски писац, филолог по образовању, рођен је 1954. године у Москви. Почео је да објављује седамдесетих година. Дебитовао је као песник, објавио је збирку песама Време долазака (1980). Почетком осамдесетих, био је уредник листа Московский литератор. Прославио се делима Сто дана пре наредбе (1980) – о нередима у војсци, и Изгред обласних размера (1981) – о нередима у комсомолу. Ове приповести, које је цензура забранила, објављене су тек у другој половини осамдесетих година, на страницама московског часописа Юность, а затим и као књига (1988). Одликовале су се крајње дозвољеном храброшћу (разобличавање и еротика), добрим познавањем „фактуре“ (типови циничних каријериста), разиграним, слободним стилом и разумљивим сижеом, што је и допринело великом успеху код читалаца.
После тога, уследили су наслови веома популарних дела Јурија Пољакова: Рад на грешкама (1986), Апотегеј (1989) Париска љубав Косте Хуманкова (1991), Демградић (1993), Јаре у млеку (1995), Од империје лажи до републике лагарија (Збирка чланака / 1997), Небо палих (1998), Порнократија (Збирка чланака / 1999), Замислио сам бекство (1999), Црвени телефон (2000), Цар-печурка (2005) драме: Халам-бунду, Контролни пуцањ и Афродитина лева дојка (2001), писане су у коауторству са режисером Станиславом Говорухином.
Огромна популарност, коју Јуриј Пољаков ужива код читалаца, резултат је његовог интересовања за нове појаве у свакидашњици Русије, која је у ситуацији краха не само старог друштвеног, него и других, пратећих система, а да још нису успостављени нови, неопходни системи – вредности, морала, итд. Надахнуто савременим дешавањима и такозваним „новим Русима“, Пољаковљево стваралаштво плени изразитим, необично живим карактерима својих јунака, до препознавања аутентичним животним приликама и широком лепезом хумора, којим је натопљено све – врцави смех до суза и цинизам до вриска су тако природно, готово урођено својство овога аутора. И све је код Пољакова – спонтано. Ненаметљива је ерудиција, која протиче глатко у нарацији – читалац који жели само збивање, може да је и не примети. А за оног ко жели више од лаког штива, ту су безбројне алузије и – интертекстуалност, или, како би то рекао сам Пољаков, „контекстуалност“ (Јаре у млеку).
Дела Јурија Пољакова су преведена на многе језике, адаптирана за позоришне представе, по њима су снимљени филмови, укључена су у програме школа и факултета. Он је, несумњиво, најпопуларнији писац у Русији. Његове књиге се штампају у највише поновних издања. Роман Јаре у млеку доживео је двадесет издања у Русији, а до сада је у Москви одиграно више од две стотине позоришних представа, а по овом роману је такође снимљен филм.
Јуриј Пољаков живи у Москви. Главни је уредник водећих књижевних новина у Русији Литературная газета.

Садржај

О делу
Скица за анамнезу постсовјетског друштва. Три руска пара залутала у транзицији излаз траже у свингерској авантури. Мајсторски и непоткупљиво, Пољаков их суочава и води кроз горкокомичне минијатуре и преиспитивања. На крају, они се враћају – себи.

Извод из дела
Лица

Мушкарци:
Игор Кошељков, 40 година
Сергеј Гранкин, 35 година
Антон Григорјевич Говоров, 55 година
Василиј Борцов, 30 година
Николај Јегорович, 65 година

Жене:
Маша, 30 година
Лера, 35 година
Кси, 20 година
Ирина Марковна, 60 година

Деца:
Дима, 10 година
Каћа, 9 година

Први чин

Стан Кошељкових. Велики и скупо намештен. Све је спремно за пријем гостију. Маша, у кућној хаљини, поставља сто. Звони телефон. Маша диже слушалицу. Касније споља улази Игор.
МАША: Ало! Ти?! (Осврћући се.) Па, рекла сам ти да ме не зовеш овамо! Шта значи – зашто? Зато... Не, данас нећу доћи. Сутра. Имамо госте... Да, обећала сам ти, али сада не могу... И ти си мени обеао!... Обећао си!... Не! Сутра. Кажем ти, сутра... (Улази Игор. Маша га примећује и наставља разговор сасвим другим тоном.) Сутра доносимо плату. Извините што касни! Све најбоље! (Спушта слушалицу, окреће се према мужу.) Мислила сам да нећеш стићи...
И Г О Р: „Мечка“ је ипак „мечка“! Птица! За пола сата је долетео из Митишча. Ко је звао?
М а ш а: Из „Бичклаба“. Заборавио си да ми платиш претплату.
И г о р: Из „Џукелског клуба“? Чудно... Данас је ваљда празник!
М а ш а: Они раде и празницима. Као и ти, мили!
И г о р: Вучеш се у тај клуб сваког Божијег дана и никакве вајде. Него шта!
М а ш а: Како никакве? Смршала сам два кила!
И г о р: Значи, сваки твој грам ме кошта десет долара! (Пљесне је по задњици.) А зашто си још у кућној хаљини?
М а ш а (подругљиво): Да се свучем?
И г о р: Стићи ћеш! Сместа се пресвлачи! Сад ће доћи гости.
М а ш а: Не желим твоје госте!
И г о р (претеће): Шта? Шта си рекла?
М а ш а: Не жeлим!
Улази Ирина Марковна. Игор глуми срдачност.
И р и н а М а р к о в н а: Машењка, патку сам ставила у рерну. Гледај да не изгори!
М а ш а: Не секирај се, мама!
И р и н а М а р к о в н а: Па, наравно, не секирај се! А шта си прошли пут урадиа са јагњећим бутом?!
М а ш а: Нисам ја крива. Ова нова рерна је просто као неки крематоријум!
И г о р: Требало би мање гледати серије и вуцараи се по теретанма! Него шта!
М а ш а: Кошељкове, не мешај се у мој лични живот! Имам право на одмор?
И г о р: Од чега си ти уморна? Па, ти ништа не радиш! Ирина Марковна, кад бисте само видели наше купатило! Знате ли колико је тамо прљавог веша?
М а ш а. А сада ће га бити још више! Ја нисам унајмљена прaља!
И г о р: А ниси ни унајмљена мајка? Кад си последњи пут била у школи?
М а ш а: Дете је, чини ми се, имало оца.
И г о р: Шта значи „чини ми се“ и шта значи „имало“?
М а ш а: Погађај из три пута!
И г о р (претеће): А шта ако погодим из цуга?
И р и н а М а р к о в н а: Само мало! Шта је било у школи? Шта се десило?
И г о р: Опсовао је наставницу. Хтели су да га истерaју. Морао сам да помазујем плавим коветом. Рaније се то звало „мито“ а сада – дoбротворно подмазивање! Него шта!
И р и н а М а р к о в н а: Дима наставницу! Опсовао! Одакле му то? Па, он не излази на улицу. Свуда га возе аутом.
М а ш а: Мама, Димочка само понекад чује како тата разговара телефоном с партнерима.
И г о р: Па, наравно, ја сам крив!
М а ш а: Него ко је?
И г о р: А ти се не бојиш да ће ми све ово дозлогрдити?!
М а ш а: Цркавам од стрха!
И р и н а М а р к о в н а: Децо, не свађајте се!
М а ш а: А што он зановета?
И г о р: Ја не зановетам него захтевам ред у кући.
М а ш а: Погледај себе!
И г о р: Ирина Марkовна, она као да изазива!
М а ш а: На телевизији су рекли да људи, који стално говоре „као“, пате од комплекса ниже вредности!
И г о р: Ирина Марковна!
И р и н а М а р к о в н а: Машка, умукни! (Одводи зета у страну.) Ништа, Игорчићу, само сте у брачној кризи. Дешава се то. И ја понекад почнем просто да мрзим Николаја Јeгоровича. Нервира ме све код њега –како једе, како хода, како говори... Дође ми да га удавим док спава!
И г о р: Како све тачно причате!
И р и н а М а р к о в н а: ...А после се пробудим ујуутро: сунце на прозору, папуче, његове и моје, на тепиху – једне уз друге... И све му опраштам.
И г ор: Какве сад папуче?
И р и н а М а р к о в н а: Обичне. Кућне. Запамти, Игорчићу, ма шта се догађало у браку, папуче увек треба да стоје једне поред других... Јао, заборавила сам да полијем вином патку!
Отрчи у кухињу. Игор се враћа жени.
И г о р: Пресвлачи се!
М а ш а: Нећу!
И г о р: Значи, нећеш да спасаваш нашу породицу?
М а ш а: Нећу!
И г о р: Или ћеш се пресвући или...
М а ш а: Шта или? Ти мене плашиш својим „или“? Ја те се не плашим!
И г о р: Као да си подивљала?
М а ш а: Као да сам увређена.
И г ор: Чиме истином?
М а ш а: Безочношћу. Зашто ти... пред мамом?
И г ор: Ионако не види!
М а ш а: Види. И какав се довлачиш кући у два сата ноћи, такође види...
И г ор: Имам преговоре.
М а ш а: У ресторанима?
И г ор: А где бих иначе? У пролазу?
М а ш а: На преговорима цугаш француске парфеме?
И г ор: Само немој да ми глумиш љубомору! Него шта...
М а ш а: То није љубомора него гађење.
И г ор: И зато ти сада спаваш одвојено?
М а ш а: Господе, зар си то најзад приметио? Мама је то већ одавно приметила.
И г ор: Мама ти је врло оштроока.
М а ш а: А тата је рекао да ти...
И г ор: Могао би он и да ћути о мом трошку! Какав сам ја идиот био кад сам пристао да живе са нама!
М а ш а: Кошељкове, постао си баш као она циција Доналд из „Купљене страсти“.
И г ор: Нисам гледао.
М а ш а: Штета.
И г ор: Пресвлачиш се?
М а ш а: Не пада ми на памет!
И г ор: Још како ћеш да се пресвучеш!
М а ш а: Гони се ти у...
И г ор: Шта?
Игор јој опали шамар. Ту сцену затиче ташта, која се враћа из кухиње. Маше главом, посматра.
М а ш а (држећи се за образ): Стоко! Ово ти никад нећу опростити!
И г ор: Пресвући ћеш се?
М а ш а: Не!
Игор се претеће надвија над њом.
И р и н а М а р к о в н а (ведро дајући на знање да је ту): Мар¬ја, је¬се¬тру ћеш са¬ма исе¬ћи! Ина¬че ће да оба¬ја¬ти...
И г ор (од¬ско-чи од же¬не, љу¬ти¬то): Исе¬ћи ће¬мо је, Ири¬на Марковна, све ћемо сами исећи! Николај Јегорович се спремио?
И р и н а М а р к о в н а: Само што није. Никако да одабере кравату...
М а ш а: Мама, ви никуда не идете!
И р и н а М а р к о в н а: Марја, ућути!
Улази Николај Јегорович.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч (у рукама носи лептир-машну): Иро, а могу ли лептир-машну?
И р и н а М а р к о в н а: Палачинку! Стани! Ниси ти ни милионер ни конобар!
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч (осврћући се збуњено): По мирисима, овде ће бити гозба! (Кћерци.) Зашто се држиш за образ?
И р и н а М а р к о в н а: Боли је зуб...
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Пази! Зуб није печурка. Други пут не израста. (Игору.) Много људи сте позвали?
И г о р: Три пара.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: А што тако мало? Сећаш се, мајко, како смо се проводи¬ли у Потсдаму? По четрдесет људи! Сав командни састав саратним другарицама. Тресао се цели замак!
И г ор: Какав замак?
И р и н а М а р к о в н а: А зар ти Маша није причала?
И г ор: Није.
И р и н а М а р к о в н а: Прави замак. Готски. Доле смо становали ми, а горе начелник штаба (са посебним осећањем). Неожењен. Живахан – шампањац је пио искључиво из дамских ципелица. Маша је била права шипарица. Он чучне пред њом на једно колено: „Дозволите, млада дамо, вашу ципелу!“ Био је добар човек. Пропио се. Машо, сећаш се?
М а ш а: Где вам је сад тај ваш Потстам?
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Кад нареде, опет ћемо га заузети!
И р и н а М а р к о в н а: Баш ћеш ти да га заузмеш! Какво је време?
И г о р: Ветрић...
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Излазио сам на терасу: за униформе, време је нормално – оцена „три“.
М а ш а: Цича зима. Најавили су снег.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Снег? Какав Први мај! Мајко, можда је боље да останемо, да поседимо са омладином?
М а ш а: Наравно, останите!
И г ор: Николаје Јегоровичу, можете ли тренутак? (Одводи таста на страну и неприметно му тутне новчаницу.) Па, договорили смо се!
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч (оживљено): Па, мајко, спремај се, излазимо!
М а ш а: Ја ћу са вама...
И р и н а М а р к о в н а: Како са нама? Па, имате госте.
И г ор: Ето, видите, Ирина Марковна! Рекао сам вам. Него шта...
И р и н а М а р к о в н а: Марија, идемо!
М а ш а: Куда?
И р и н а М а р к о в н а: Пресвлачи се! (Силом одводи кћерку.)
Игор прилази тасту. Говори поверљиво.
И г ор: Када се враћате?
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: У девет, тачно!
И г ор (гура му у џеп новчаницу): Вратите се још касније!
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Биће касније! После биоскопа заглавићемо у бар. Маторци иду у живот! Игорчићу, умеш ли да везујеш кравату?
И г ор: Умем.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: А ја још нисам научио. Читав живот сам ишао у униформи.
И г ор: Хајдемо, помоћи ћу вам.
Одлазе. Звони телефон. На звоњаву излази Ирина Марковна, диже слушалицу.
И р и н а М а р к о в н а (у слушалицу): Ало!... Не, Маша данас неће би¬ти. До виђења!
Утрчава Маша, у ходу облачећи лепу хаљину.
М а ш а: За мене?
И р и н а М а р к о в н а (строго): За тебе.
М а ш а: Ко је?
И р и н а М а р к о в н а: Скроз си полудела? Зашто те зове на кућу?
М а ш а: Рекла сам му...
И р и н а М а р к о в н а: Ниси му лепо рекла. Зашто те Игор ударио?
М а ш а: Видела си?
И р и н а М а р к о в н а: Чула сам! Он све зна?
М а ш а: Не. Али, желим да му испричам.
И р и н а М а р к о в н а: Стани! Муж треба да зна о жени тачно онолико колико је то потребно за срећу у браку. За-што те је ударио?
М а ш а: Не могу да ти кажем...
И р и н а М а р к о в н а: Ако не можеш, и не треба. Али запамти: паметне жене не добијају батине. Чак ни кад скриве. Батине добијју лудаче. Понекад тек онако. Јеси ли икад видела да је отац макар и прст дигао на мене...
М а ш а: Нисам. Видела сам обратно.
И р и н а М а р к о в н а: Закључак ћеш сама извести?
М а ш а: Мама, не могу више. Мука ми је од његовог „него шта“! Још сам млада.
И р и н а М а р к о в н а: Ја сам још млада. А ти, мила, имаш дете. И ми смо с оцем. Разумеш?
М а ш а: Мама...
И р и н а М а р к о в н а: Разумеш?
М а ш а: Разумем...
Враћају се Игор и Николај Јегорович.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: Спреман сам. Игорчић ми је поклонио нову кра¬ва¬ту. Сви¬ле¬ну!
И р и н а М а р к о в н а: Па, одо¬смо.
Н и к о л а ј Ј е г о р о в и ч: С песмом!
И р и н а М а р к о в н а: Игорчићу, патку остављам теби!
Одлазе.
И г ор: А твој ћале! Просто ме је очерупао... Сва си на њега!
М а ш а: Задовољство треба платити!
И г ор: Него шта! Зато сам се договорио: свратиће код мојих родитеља, преноћиће, а ујутро ће од њих довести Димку. И ишибаћу га...
М а ш а: Он неће доћи. Остаће код њих до краја празника.
И г ор: Зашто?
М а ш а: Свидела му се тамо једна девојчица.
И г ор: Каква сад па девојчица?
М а ш а: Из куће преко пута...
И г ор: Из оне луднице?! Одакле ти то знаш?
М а ш а: Од знашка...
Зазвони телефон. Маша се тргне. Игор диже слушалицу.
И г ор: Ало?... А, то сте ви!, Па, већ сам вам објаснио! Нови пентхаус. Гледа на реку Москву. Адресу нисте изгубили? Па, добро... Наћи ћете! (Спушта слушалицу, окреће се према жени.) Један пар је залутао. Ускоро стижу.
М а ш а (замишљено): Рецимо да пристајем. Само, рецимо... Шта ћу имати од тога?
И г ор: Како шта? (Иронично.) Чврсту породицу и вољеног мужа.
М а ш а: Јасно. А осим тога?
И г ор: Не разумем?! Опет бунду?
М а ш а: Да. Од очерупаног визона.
И г ор: Идиоти! Зашто черупати визона?
М а ш а: Шта те брига!
И г ор: Зашто теби све време краду бунде?
М а ш а: То се сваком може догодити. На крају крајева, и теби су мазнули џип.
И г о р: Сада немам расположив новац.
М а ш а: А за нови „мерцедес“ си имао!
И г ор: Ауттмобил је за мушкарце исто што и доњи веш за жене. Узгред, ка¬кве си гаће обукла?
М а ш а: Црне.
И г ор: Паметнице!
Споља се чује звук аутомобилског аларма.
М а ш а: Не краду твој?
И г ор: Мој друкчије пишти. „Ву-у-у-а-а-и-и-и-е-е-ју-ју-п!“ Мува не може да пролети! Супераларм!
М а ш а: Дакле, шта је са бундом?
И г ор: Видећу са фабриком. Стиснућу босове. Кренуће инвестиције. Добићеш свог очерупаног визона! Него шта!
М а ш а: Закуни се!
И г ор: Не видео век вишка вредности!
М а ш а: Добро. Ако се без тога не може сачувати наша породица, покушаћу...
И г о р: Браво, Машице! (Љуби жену.) Не можеш ни да замислиш како ћемо сада почети да живимо! Насмеши се – то није страшно!
М а ш а: Стани!
И г о р: Шта је?
М а ш а (хвата га за подбрадак): Подигни мало главу. Ево, овако. Врло добро! (Удари му шамар.) Сада ћемо почети да живимо!
И г ор (трља образ): Ала си ти осветољубива...
Куцање на вратима.
М а ш а: Насмеши се, мили, стижу нам гости!
Хвата мужа подруку и глумећи срећан пар, полазе да отворе врата. Улазе Сергеј и Валерија Гранкини. Он изгледа као репортер. Она је немарно одевена, носи велике наочари, расејана је. Стан Кошељкових оставља снажан утисак на њих.

ISBN: 978-86-7552-029-0

Особине: Формат: 110 х180 mm | Обим: 117 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Драгољуб Којчић рођен је 1954. године у Београду.
Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду.
Бави се политичком филозофијом, политичком теоријом и методологијом.
Један је од оснивача демократске опозиције у Србији 1990.године и аутор првих програмских текстова национално-демократске политичке опције.Исте године покренуо је са Радославом Павловићем лист Држава. Био је главни и одговорни уредник овог листа током 1996. и 1997. године и уредник у Српском књижевном гласнику.
Учествовао је у оснивању Института за геополитичке студије 1997.године.
Председник је Српске демократске странке у Србији од 1997-2003.године.
У првој влади која је формирана после октобарских промена 2000.године постављен је са листе Демократске опозиције Србије за заменика министра за везе са Србима ван Србије.
Од 2004-2007.године био је народни посланик у Народној скупштини републике Србије.
Учесник је бројних домаћих и међународних научних политичких скупова посвећених проблемима савремене демократије и српском националном питању.

Садржај
САДРЖАЈ

Промене у савременом друштву и нова политичка ставрност
Уозбиљење
Сталожени ум
Pax Americana
Трећи узлет
Срби уче суверенитет
Завера
Реч о цркви
Моћ и немоћ метафизике
Тито-исти
Смисао нације
Теорије природних права и друштво источног хришћанства
Демократија између терора и слободе
Аутентично обликовање новог српског друштва
Овде су лавови
Формула ослобођења
Оптимизам стиснутих зуба
Нација и елита
Хаос или поредак
Етос слободе у српском националном идентитету
Диктатура црвене буржоазије
Српско окружење у геополитичком кључу
Срби и Америка
Србија-узроци кризе и претпоставке њеног превазилажења
Срби-критична маса за демократске промене
Срби су демократски народ
Духовни простор и нова национална стратегија
Американизам/антиамериканизам
Повратак идентитету
Стрела времена и хоризонт слободе

Белешка о аутору

О делу

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-045-0

Особине:

Наручи:

Јасмина Ахметагић је рођена 1970. у Београду.
Докторирала је на Филолошком факултету (Београд) на теми Библијски подтекст српске прозе од друге половине двадесетог века. По вокацији књижевни критичар, а по занимању лектор, професор, библиотекар... Тренутно запослена на Државном универзитету у Новом Пазару.

Књиге: Антички мит у прози Борислава Пекића (2001), Потрага која јесам: о прози Владана Добривојевића (2002), Унутрашња страна постмодернизма:Павић/Поглед на теорију (2005), Антропопеја: библијски подтекст Пекићеве прозе (2006), Дажд од живота угљевља (читање с Библијом у руци: проза Данила Киша и Мирка Ковача) (2007), Приче о Нарцису злостављачу:злостављање и књижевност (2011).

Садржај
ПРОЛОГ
(Пред спавање ћеш мислити о смрти)
(Ако унесеш епско у драму)
(Најпре добијеш ударац у плексус)

I БЛИЖЊИ

(Не погађам зашто су нас лагали)
(Откуд теби та снага, човече)
(Безболно се простирала)
(Боже, колико Спаситеља на свету!)
(Мисао хитац)
(Похвале)
(Нема потребе за потребама новим)
(Када казем betray)
(Ако си истинит, ти бираш)
(Већина мојих студената верује да је)
(Хранимо своје душе)
(1. Истинска је стварност измицала)
(Љубав неизоставно мора да има смисао)
(У оваквом свету)
(Не дозволи да се границе твоје племенитости)
(Бринути о нечему не значи бити одговоран)
(По три се дана на покоп чека)
(Пријатељу, стрпљење би ти променило боиграфију)

II НАГОВЕШТАЈИ

(И уланчаше се до краја)
(Превазилази ме све што ме издаје)
(Не, нисам)
(дозвани ме гласови побеђују)
(Дамара кроз опну која га тек у наговештају садржи)
(На шта ум да ослоним)
(„Је ли све ово узалуд?)
(Неме страха у голом успаваном телу)
(Поглед напред)
(Овде сам боравио два дана)
(И нема сласти, где нема части)
(то што ми измиче у поимању до краја схваћеног)
(Ја ћу бити мртва)
(Оно што никада нећу искусити)
(Постајем, с годинама)

III СВЕДОЧАНСТВА

(У празном простору међу нама)
(Шта се догађа са нама)
(Одсуство речи је сасвим довољно)
(И када сваку шару разаберем)
(Љубав можда изједначава филозофа и идиота)
(У теби нема храбрости)
(Нестрпљива сам да ми пошаљеш поруку)
(Не ценкај се са мном)
(...мисао ти вредну памћења)
Рат
Математика
(Ако то мало што имаш са мном поделиш)
Исцелитељи
(Није ли прецењивање пропуштеног)
(Човек мора много да пази на црте лица)
(Дијалошко стање свести није мерљиво бројем речи)
(Знам како си доспео дотле)

ЕПИЛОГ

(Када треба да пођеш даље)

Белешке о песникињи

О делу

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-036-8

Особине: Формат: 130 х180 mm | Обим: 86 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Саво Стјеповић, рођен је 1970. у Чачку , где и данас живи.

Објавио две збирке поезије:
Антологија универзализма(1994), и Декаденца (1996).
Махагони хол му је први роман.

Садржај

О делу

Езотеријска књига Сава Стјеповића-с префињеним артизмом сабира искуства романа тока свести, пикарског романа...и - разлокавши, у опсенарском заносу, корито жанра - као да прераста у атоналну музичку партитуру са, покаткад, реским и нагорчалим имагинационим и ауторефлаксивним звоном.

Страст према речима, тексту,читању и писању - попут еротског запева уметничке форме - разлива се рачвастим, метафоричким, високо артикулисаним језиком овог бескрајног романа - реке без обала. Замршених стогова књишкох знања, нарације као честе разнобојне тканице што хаје за емпиријским искуством којег мало има(отуд и примеса криминалног штива), језика поводљивог и изгланцаног до брилијантног сјаја, осмишљене оркестрације целог текста, речника бујног, покаткад опорог и као узљуљаног, ауторефлаксивне свести без премца... - рекло би се да овај роман болује од жудње за свезнањем и савршенством.

МАХАГОНИ ХОЛ је чудесна зверка у српској књижевности: предстража је неког новог поимања писања оних витезова од пера који су се дрзнули да ходају међу световима, упркос свима и упркос свему... 

Извод из дела

ISBN: 978-86-7552-027-6

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 483 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Бра­ни­сла­ва Јев­то­вић (1957) је ро­ђе­на у Су­бо­ти­ци. Пу­но го­ди­на је пи­са­ла кри­тич­ке есе­је (о књи­жев­но­сти, те­о­ри­ји књи­жев­но­сти, фи­ло­со­фи­ји...) об­ја­вљу­ју­ћи их по спе­ци­ја­ли­зо­ва­ним ча­со­пи­си­ма и но­ви­на­ма. Не­ке од тих ра­до­ва са­бра­ла је у две сво­је књи­ге: Ја­ну­со­вом ра­сад­ни­ку (из­да­том у Не­за­ви­сним из­да­њи­ма Сло­бо­да­на Ма­ши­ћа, 1990. го­ди­не) и у Су­фле­ру са Ле­ван­та (књи­зи ко­ја, ве­ро­ват­но, уско­ро из­ла­зи на ви­де­ло).

Објавила је следеће књиге:
Јанусов расадник, изабрани критички есеји, Београд, 1990.
Дедал међу стварима, есеји и мале приче о сликарству Велизара Крстића, Панчево, 1996.
Енергија слике, есеји и мале приче о сликарству Милоша Шобајића
Екоова укрштеница, књига-дијалог са идејном мрежом романа Фукоово клатно Умберта Ека, Београд, 2003.
У гротескном позоришту Богдана Кршића, мале приче о сликарству Богдана Кршића, Београд, 2004.
Пантомимика апсурдне слике, есеји, драме и приче о сликама-цртежима-графикама Александра Луковића-Лукијана, Београд, 2004.
Живи у Београду.

Садржај
I Зидам књигу од темеља

Књижевна теорија, трун у оку историчара/теоретичара уметности

или

Огледалце, огледалце, реци на свету меродаван ко је?

Опипавање пулса: Лукијан на аналитичком каучу

II Као зачарана, шврљам Лукијановим ликовним забраном

Циркус, опсесивна тема: у њој Апсурд столује

И звирнух, кришом, кроз кључаоницу Лукијанове ликовне радионице

III Дијалошки монолози Слике и Речи

Књижевна проза и сликарство: удаљени дослуси

IV Дијалошки монолози Слике и Слике

Ружа ликовних ветрова „помера”, ипак, и Лукијанове слике

V Дијалошки монолози Слике и Глуме

Пет лаких једночинки: зачињених, ту и тамо, „мирисима” Позоришта апсурда

или

Сени драматурга и њихових јунака походе Лукијана

VI Приче у шлафроку Апсурда

VII Литература

О делу
Пантомимика апсурдне слике својеврсна је зиданица склопљена од жанровског разногласја: ређалице есеја у фрагментима (забављених односом „реч и слика“ и поетиком сликара Александра Луковића - Лукијана) прате обимни аналитички есеји (разбуђени асоцијацијама ствараочевог опуса на књижевна и ликовна дела неких других аутора), па пет једночинки и, на крају, прегршт микро-прича. „Циглу по циглу” есеја-драма-прича, и сазидана је ова систематска, интердисциплинарна, али и креативно узљуљана књижевна грађевина срочена у част значајном српском мајстору кичице.

Пантомимика апсурдне слике нарочита је, јер се дотакла једног неуралгичног проблема у нашем културном ареалу: односу историје/теорије ликовне уметности према књижевној теорији. Јер методски чистунци међу тумачима ликовне уметности – као неумољиви цариници – покушавају да спрече поход књижевности на сликарство, пренебрегавајући чињеницу да је историја/теорија ликовне уметности само покушај да се пронађу прикладне речи за тумачење и вредновање појединих слика, као и да је више од 90% њених термина преузето баш из књижевне теорије – парафразира Бранислава Јевтовић мишљења значајних теоретичара визуелне уметности!

Генеза односа „реч и слика” развија се у уводном делу ове књиге. А потом, следе различити покушаја „откључавања” значења у делима ликовне уметности – усредсређена, превасходно, на резоновања Ервина Панофског, чувеног зналца визуелне уметности…

Пролазећи кроз сва та искуства историје/теорије уметности - оно њој најблискије, ауторка је моделовала према свом аршину и применила у тумачењу Лукијанових слика, закључивши да се ланац тематике, у опусу овог сликара, ниже овако: објекти из живота – посредни код (позориште Апсурда) – сликарско платно.

А како је циркус живота Лукијанова опсесивна тема, Бранислава Јевтовић је посегнула за проучавањем потенција Апсурда и његових елемената у овом ликовном опусу. Притом је чинила исто што и Лукијан: док он улази у хаљетак кловна видећи живот као вашар Обмана, дотле ауторка, емпатијом, клизи кроз догодовштине духовног и креативног зрења сликаревог, све купећи његове луцидне увиде.

У равни историјског времена – живот и јесте налик великом циркусу, сматра ауторка. Али њени увиди надилазе Лукијанове: захвално убирају летину плодног живота ствараочевог, али се потом успињу духовном вертикалом Вере и бацају смирен, свеобухватан поглед на земаљску позорницу. Јер иза света као великог глумишта – притајен је Смисао постојања!

Пантомимика апсурдне слике покушава да се дијалогом с Лукијаном и његовим делом (кроз есеје у фрагментима и кратке приче), те дијалошким монолозима слике и слике (кроз есеје подгреване ликовним асоцијацијама на дела Бројгела, Ватоа, Боша, Гоје, Де Кирика, Далија…), слике и речи (кроз есеје никле из књижевних асоцијација на дела Кафке, Мана, Гогоља, Бекета, Андрића, Хандкеа…) и слике и глуме (кроз пет урнебесних једночинки) - освоји пуноћа Истине за којом ауторка очито чезне. И то баш дијалогом са ствараоцем који је спознао дубину немоћи међуљудске комуникације чији је амблем баш та маска кловна што прикрива, али и разоткрива оно потиснуто у човеку.

Пантомимика апсурдне сликем, исто тако, сагледава моћ гротеске у Лукијановом ликовном опусу. Гротескна фигура (кловн), место (циркус) и средства (хумор-иронија-пародија) - предзнаци су једне ликовне поетике која се опире свим нормама културе, сматра Бранислава Јевтовић.

Пет једночинки – кад сени познатих писаца драма апсурда (Јонеска, Жарија, Женеа…) и неколицине њихових јунака, ауторка доводи у Лукијанов атеље и ту прави комичне заплете, делимично и у њиховом духу – и прегршт померених кратких прича (срочених у непосредном суочењу с појединим Лукијановим сликама) – најкреативнији су сегмент ове необичне књиге.

Извод из дела
Зидам Књигу од темеља:

1) Књижевна теорија, трун у оку историчара/теоретичара уметности
или
Огледалце, огледалце, кажи на свету меродаван ко је?

О виду као (заводљивом) визуелном језику
или
Историчари/теоретичари уметности, пилићи заврзени у кучинама Метода

У чину тумачења слике, па и у препознавању оног шта она, у ствари, представља - језик залази у поље визије.
Џорџ Беркли, на пример, вели: вид је (заводљиви) визуелни језик.
Отуд продор књижевне теорије у поље визуелних уметности. Отуд су се и неки зналци визуелних уметности ваљано заврзли – као пилићи у кучинама - на заносној и вртоглавој међи постављеној између књижевности и осталих уметности, довлачећи са собом методе и појмове, најпре, развијене у проучавањима књижевних текстова: семиотику, структуралну лингвистику, граматологију, анализу дискурса, теорију говорних чинова, наративну теорију…

О цариницима као љутим папричицама
или
Ервин Панофски воли да чита

Методски чистунци су, сходно томе, вазда љути као папричице и - у улози будних цариника – спремни да положе животе бранећи забран историје/теорије уметности од књижевне инвазије.
Велики историчар/теоретичар уметности, Ервин Панофски, волео је да чита, па чак и назив његове науке о анализи слике („иконологија”) указује на стапање слике (icon) са речи (logos)… (1) Уосталом, историја/теорија уметности, на крају крајева, само је покушај изналажења прикладних речи за тумачење и вредновање дела ликовне уметности…

Табуи историје/теорије уметности

Историја/теорија уметности:

Не би смела да прихвати речи као пуко оруђе визуелних уметности, нити слику као жито за жрвањ текстуалних декодирања.
Мора да се усредсреди на однос језика према визуелном представљању и учини проблем „реч и слика” крунским у процесу саморазумевања. И уколико овај проблем задире у тампон-зону између текстуалних и визуелних уметности, он може да постане предмет анализе.
Визуелне уметности не могу без остатка да се сведу на језик: јер нема разрешења мистерије визуелног искуства и представљања, нити се може укинути разлика између речи и слике помоћу успостављања неког крунског термина (дискурс, semiosis, текстуалност…). Овај брисани простор између два подручја, може се само одржавати и надзирати, али уз пуну свест о њиховој различитости.
Уосталом, немарна Хорацијева опаска – „Ut pictura poesis!” („Какво сликарство, таква поезија!”) – постала је стожер традиционалног сликарства и послужила као „пробни камен” у поређењу речи и слике…

Међуигра речи и слике: културна универзалија?
У конструкцији човековог ума постоји нешто што омогућава да међуигра речи и слике – делује као културна универзалија.
Најпре, хемиосферична структура мозга и његова раздељеност на визуелне, просторне, интуитивне функције и вербалне, секвенцне процесе резоновања.
Потом, психоаналитички приказ субјективности која се развија од сликовне „фазе огледала” (у раном детињству) до симболичког, вербално конструисаног Сопства (у доба зрелости).
Постоји и теолошко објашњење овог феномена. Предање о Постању људског племена као Слике и Речи Творчеве: о стварању Адама и Еве од праха земаљског у који је Он улио дах живота које као да указује на то да они нису само „слике” Његове, већ живе и говореће еманације Речи.
А онда, реч се не може свести на разлику видети-чути: она је фонетски знак: требало би да буде прочитана наглас или чута као акустички догађај. Док је слика визуелни знак: она представља појавност неког објекта.
Разлика реч-слика: заснива се на разлици чути-видети, говорити-приказивати…Ипак, проблем „реч и слика” тешко се може учврстити применом пара дефинишућих термина. Проблем „реч и слика” најбоље се може схватити као дијалектички троп: функционално свођење целовитог скупа релација и разликовања, који се рађа у естетици, семиотици, теоријама о перцепцији, когницији и комуникацији, као и у анализама медијума (мешовите форме: „слике-текстови” комбиновани од речи и слика)…

Значење/тумачење визуелних уметности: отварање руских бабушки?

Тумачење визуелних уметности: то је процес без краја и конца и само га пресушивање жеђи за знањем обуставља.
Потрага за значењем: није налик отварању руских бабушки (од споља према унутра), већ је то кретање према споља, ка друштвеној димензији.
Према Јану Мукаржовском, уметничко дело има две компоненте: „дело-ствар”(оно опипљиво) и „естетски објекат” (похрањен у колективној свести). Отуд тумачење естетског објекта подразумева: одмеравање његовог учешћа у мрсовима кодова који управљају колективном свешћу.
Према Ервину Панофском, тумачење уметничког дела пролази, хронолошки, кроз више мена… Најпре се опажа „примарна” или „природна предметна материја” која може бити чињенична или експресивна (тада увиђамо како „конфигурације линија и боја” представљају природне објекте и приписујемо им експресивне вредности). Поучени овим сазнањем, постајемо кадри да у обележјима и позама фигура разазнамо иконографске кодове: увиђамо шта нека фигура представља. У следећој етапи, препознајемо „унутрашње значење или садржај”…Кретање ка споља (свету друштвено-историјског) овде се уравнотежује кретањем према унутра: у субјективност уметникову. И тек тада постајемо спремни да схватимо: како крунска начела (која откривају ставове неке нације, раздобља, класе, верског или философског убеђења…) може вредновати стваралац и преточити их у своја дела?
Панофски је сјединио два модуса посматрачке свести: „невино око” које се опија визуелним призором и „обавештену свест” која је упућена у тајновиту иконографску традицију: и тако начинио невешт хибрид „иконографског” и „иконолошког” метода у приступу делима визуелних уметности.
Наиме, знамо да се „форма” и „садржај” дела прожимају. Док се овде засебно тумаче: распоред боја, линија, светлости и сенке, волумена и равни: а дело визуелне уметности преносник је и једног више него визуелног значења.
Овога је био свестан и сам Панофски…

Како тумачити Лукијанове слике?
или
Љубавни троугао: свет реалности – позориште – ликовна уметност

Семиотички заметак ликовне уметности: механички одраз објекта на површини која га рефлектује: ствара илузију истоветности објекта и његовог одраза. Могућност удвајања/одражавања онтолошка је претпоставка претварања света предмета у свет знакова/симбола: одражени лик - истргнут из свог природног контекста - лако због тога може бити укључен у моделирајуће везе човекове свести (семиотичке везе) које су као калуп или отисак прста.
Како онда тумачити слику?
Најпре јој ваља „ишчитати” слој „брбљиве” приче (прва етапа), а потом (друга етапа) обавити иконизацију ликовне нарације (као у оном тренутку поезије кад се тексту приписују особине невербалног/иконичког).
У том контексту, „текст” Лукијанових слика подразумева двоструко „ишчитавање”/тумачење: наивно и симболичко.
Најраспрострањенији модел тумачења је онај када се објекат приказивања кодира: прво театралним, а потом поетским, историјским или сликарским кодом. Ова „театрализација” сликарства има дубоке корене у самој природи Позоришта, као и у суштини „прелазног кодирања”.
Значи, ланац тематике у сликарству ниже се овако: објекти из живота – посредни код (позориште, књижевност, филм…) – сликарско платно…
Крунски „посредни код” Лукијанових слика јесте: Позориште апсурда.
Позориште заузима простор између зажареног протицања живота и издвојених, дискретних, „заустављених” момената на делима ликовне уметности. Позоришни живот – због непрекидности и кретања – разликује се од ликовног живота, приближавајући се животу самом; а разликује се и од живота, приближавајући се слици: због издељености тока дешавања на сегменте, од којих сваки, у тим посебним моментима, стреми композицијској организацији унутар било којег синхроног пресека.
Љубавни троугао: свет реалности (покретан и без дискреције) – позориште – ликовна уметност (непокретна и дискретна): доводи до сталне размене кодова: позориште-реално понашање људи и позориште-ликовна уметност. А последица тога јесте: да живот и сликарство међусобно опште посредством позоришта, које има улогу међукода, кода-преводиоца.
Лукијанова опсесија Позориштем апсурда - након свега реченог - постаје схватљивија…

ISBN: 978-86-7552-030-6

Особине: Формат: 135 х210 mm | Обим: 247 стр. | Повез: брош |Писмо: ћирилица

Наручи:

Владимир Илић, рођен је 1965, у Чачку где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1990. на Факултету политичких наука у Београду (смер новинарство). Сарадник Студента, Спортских новости, Епохе, Дуге и Радио Београда. Завршио је специјалистичке постдипломске студије Europe in the World на институту за новинарство у Утрехту (Холандија) и Националној високој новинарској школи у Архусу (Данска), под покровитељством УНЕСКО-а и Европске уније. Био је начелник Одељења за стране медије у Савезном министарству за информисање (1993–1996) и помоћник савезног министра за информисање (1996–2000). Сусрео се са преко две хиљаде новинара, публициста и дипломата свих континената.

Садржај
Водич    

1. Активирај атомско језгро супер-капитализма

1.1. „Света породица“
1.2.ФЕД – „Банка свих банака“
1.3. Игре поделе власти

2. Ослободи дух невремена

2.1. Заповест која недостаје
2.2. Витезови округлог стола
2.3. Фабијанци – вукови у јагњећој кожи    
2.4. Пророци и пројекти – Лењин, Хитлер
2.5. 1 х 4 = 276

3. Укрсти медијске трансверзале

3.1. Централни медијски комитет    
3.2. Филтер-клубови    
3.3. Лобији „плаве крви”
3.4. Шампиони људских права
3.5. Нови Маркс и Енгелс – Моне и Шуман    

4. Заврти спин-комуникације

4.1. Фројдови рођаци    
4.2. Другови Рудер и Фин    
4.3. Врло референтна листа
4.4. Амерички сан
4.5. Каубој Џими поново јаше

5. Програмирај клонирање кловнова

5.1. Политизација Холивуда
5.2. Холивудизација политике    
5.3. Талк-show!    
5.4. Бесмртници модерне цивилизације
5.5. Живети као сав нормалан свет

6. Долази (ли) Четврти Рим?

6.1. Ротшилди и учитељица живота    
6.2. Награде за првосвештенике урбаног
6.3. Одбрана и заштита, итд.
6.4. Дискретни шарм демократије

П.С. Постоји ли боља страна света?

7. Анекс

Империја у слици и речи    
Најзначајније приватне војне организације
Референтни извори

Белешка о аутору    

О делу

Извод из дела
2.4. Пророци и пројекти – Лењин, Хитлер...

Филип Дру – Администратор, назив је књиге из 1912. године која, с невероватном прецизношћу, предвиђа да ће ускоро бити остварен сан Карла Маркса о победи социјализма. Суштински, књига је наговестила „револуцију“ у Русији. Аутор те знамените литературе је Едвард Мандл Хаус, познатији као „Пуковник Хаус“.

Његово име се са страхопоштовањем изговарало у време Првог светског рата. Био је специјални изасланик, а према неким ауторима и „Пинокијев цврчак“ тадашњег председника САД Вудроа Вилсона. Кажу да му је отац Томас Хаус стекао огромно богатство током америчког грађанског рата (1861-1865) и да је за време најкрвавијих сукоба на тлу „новог света“ био на „hot line“ са породицом Ротшилд.

Неколико година после издавања те књиге, један од водећих финансијера Вилсонове (победоносне) председничке кампање Чарлс Рошар Крејн, чикашки магнат, чија је ћерка била удата за једног од чешких лидера Јана Масарика, помаже Лаву Давидовичу Бронштајну, познатијем као Троцки, да безбедно, са довољно долара отплови у Русију у сусрет „црвеном октобру“, подигне „Црвену армију“ и постане – комесар за спољне послове СССР-а. Истина, Троцки је неко време задржан у Халифаксу, на „миг“ британске морнаричке полиције, али је, на „други миг“, овога пута човека са „уметничким именом“ Вилијам Вајзман, једне од најважнијих карика британске тајне полиције, пуштен. Тако је добио своју „пропусницу у историју“.

Сам Чарлс Крејн боравиће у Русији 1917. године.

А, сер Брус Роберт Локарт (1887-1970), ђак Лондонске школе економије, уредник Ивнинг стандарда, са 25 година најмлађи вицеконзул, а потом и генерални конзул Велике Британије у Русији (1914-1917) био је задужен за „везу“ с лидерима бољшевичке револуције. Савременици су говорили да не мора да се најављује када иде у посету вођама „црвеног октобра“. Овај дипломата који је доживео дубоку старост, ипак је морао присилно напустити Москву. У неку руку био је „размењен“ за важног руског човека – Литвинова1, будућег шефа дипломатије СССР-а. Године 1932, баш кад се у САД доноси тзв. Смитсонова декларација да „САД неће признати државе које проистичу из насилних промена“, Локарт пише знамениту књигу Мемоари британског агента. Његов добар друг био је и чувени му колега Сидни Рајли, агент коме су, као и Локарту, увек била отворена врата „црвеног Кремља“, пре свега Феликса Ђержинског. Рајли, који ће, поред неких других егзотичних типова, послужити као прототип филмског Џејмса Бонда, није дочекао „старост у папучама“, завршио је каријеру и живот 1925. Сматра се да су „бољшевици“, прерушени у „беле“ монархисте убрзали његов крај!

Куриозитет је да је Локарт био и добар пријатељ легендарног авантуристе, бонвивана, песника, сликара, шахисте и, надасве, окултисте Алистера Кроулија. Велика љубав тог чудног човека била је, кажу Сузан Стронг, ћерка америчког конгресмена Дениса Стронга! Кроули, „надахнут“ египатским мистеријама, био је „много испред свог времена“ јер је, још крајем 19. и почетком 20. века, био склон „магијском сексу“ и „употреби дроге“. Rock and Roll још није био измишљен!

Било како било, Немци, иако зараћена страна, пропуштају Владимира Иљича Лењина да, у специјално обезбеђеном возу, самоуверено и са довољно новца, крене да „посеје ветар“ и „жање буру“: свргне немачког ратног непријатеља и једног од главних ривала међународног банкарског братства када је реч о „пословима с нафтом“ – руског цара, онога који је некада сматран „божанством“, а у предвечерје владавине назван – „крвави Николај“.
С доласком Лењина, одахнула је и Турска. Један од (не)скривених ратних циљева царске Русије био је излазак на Босфор и, по могућству, заузимање Цариграда.

Током Првог светског рата, један од водећих људи америчког система Банке федералних резерви, која је у приватним рукама, у то време био је Џејмс Пол Варбург. Истовремено, једна од водећих еминенција немачке централне банке, која је у државним рукама, био је његов брат Макс Варбург.

Предводник америчке мисије Црвеног крста у Русији 1917. године био је „момак из Вирџиније“ – Вилијам Бојс Томпсон. У ствари, он је био директор Банке федералних резерви од самог оснивања до 1919. И не само то. Био је и један од директора америчког Савета за спољне послове. Сматра се да је био велики деоничар Чејс Менхетн банке и да је бољшевицима дао огроман новчани прилог „из свог џепа“.

Херман Ото Кан био је један од оснивача америчког Савета за спољне послове. Рођен у Манхајму (Немачка),  крајем 19. века повезао се са „Кун, Леб енд компани“. Нешто касније, постаје директор „Еквитабл траст компани“ коју преузима фамилија Рокфелер и сарађује са – Дојче банком. Током 1930. прави бизнис са СССР-ом у коме Стаљинова звезда почиње да блиста „пуним сјајем“.

Такође, фамозни Аверел Хариман, један од најчувенијих „скал-бонерса“2, који је под својим надзором имао инвестиционо банкарство и развој морнарице и авијације, био је председник – Америчко-руске трговачке коморе.

Много касније, 1968-1969, у Харимановој делегацији која је предводила мировне преговоре у Паризу на релацији САД-Вијетнам наћи ће се и будући „архитекта мира у Босни“ – Ричард Холбрук. Још касније, 1980, Аверел Хариман ће, лично, одати дужну почаст „клупском другу“, преминулом и глобално ожаљеном Јосипу Брозу Титу.

Очигледно је да је Вол стрит имао сасвим одређени интерес да дода „ветар у леђа“ бољшевицима. Историјске књиге, наравно, као и у случају француске револуције говоре о народу коме је „догорело до ноката“, о „спонтаним покретима одоздо“, о жељама народа да „збаце јарам“. Нема сумње да је руски народ врло тешко живео. Такође нема сумње да су „бољари“, опонашајући своје енглеске „колеге у црвеним мундирима“, уместо лова на лисице, често имали обичај да „лове“ децу својих „мужика“...

Шта је могао у дубини душе осећати отац чију су децу ловили? Шта су могли у дубини душе осећати руски војници који су ишли да „бране родину“ а наишли на глад и дезорганизацију „потомака“ оне армије која је пре једног века славодобитно из Москве отерала Наполеона и марширала на Париз? Понижење и само понижење.

Али, да ли би то било довољно да се окрену против „божанства“ – свог цара? Сам император је био један од најбогатијих људи на свету и постао је велики конкурент „банкарској интернационали“ у светским размерама када је реч о бизнису с нафтом.
Било како било, резултат је био страховити грађански рат у Русији.

Банкари су, као и увек, финансирали и „беле“ и „црвене“. Врло сличан „систем“ изазивања и „решавања“ кризе коришћен је, пар деценија касније, у Немачкој...  

Кукасти крст, као древни симбол, представља у већини религија позитивно знамење. На светом санксритском језику Индије реч „свастика“ значила је – „срећан сам!“ Тај поклич је био посвећен богу Сунца.

Тајанствено Друштво Тула, основано у Немачкој, имало је исти симбол. Један од вођа те скупине звао се Дитрих Екарт. Сматра се да је баш он, аутор песме „Deutschland erwache!“ (Немачка, пробуди се!), био „духовни отац“ бића које ће са собом повести милионе и милионе у смрт – Адолфа Хитлера. Будући „фирер“ готово никада није помињао онога у кога није ни веровао – Исуса Христа. Његови ватрени, хипнотички и френетични говори готово никада нису прошли без спомињања – „провиђења“!
Не може се рећи да није најавио своју „мисију“. Књига Четири и по године борбе против лажи, глупости и кукавичлука, коју је спретни издавач назвао Моја борба (Mein Kampf) није била филозофске природе, нити недоречена.
Напротив!

Порука бића са уским брчићима, чији је изглед сугерисала једна жена, а подсмевао се Чарли Чаплин, и које је по злу упамтио цео свет, била је више него јасна: „Пожељан је мир који није подупрт палминим гранчицама плачљивих пацифистичких нарикача, већ мир утемељен победничким мачем једног народа господара захваљујући коме је свет стављен у службу више културе!“.

Зашто онда англо-амерички свет није ту књигу, у целости, могао читати на енглеском језику све до самог почетка рата? Коме није одговарало да се књига одмах преведе и јавност свеколиког демократског Запада „упозори“ на опаке планове једног фанатика?

Тај „луди каплар“, ипак, није могао „пасти с неба“, преко ноћи. Дуг је и трновит био његов пут до црних звезда.

Како је било могуће да у пораженој Немачкој, притиснутој бременом дугова и револуционарних збивања, „процвета“ један вагабунд, без корена, суштинског образовања и шанси?... Пардон, не без шанси! Неко му је пружио (не)очекивану прилику.
Биле су то даме из немачког „високог друштва“ и један – (полу)Американац.

Биће које је хтело да буде уметник, пронашло је свој „позив“, своју „мисију“, у „заштити нације од комунистичке претње“. Његови „јуришни одреди“ (СА) млавили су све пред собом, а лист Фолкишер беобахтер (Народни осматрач) „објашњавао је циљеве борбе“. И гле, угледне госпође Хелена Бехштајн и Гетруда фон Зајдлиц дају богате прилоге за већ профилисану Националсоцијалистичку немачку радничку партију (NSDAP). „Круг пријатеља“ окупља се око бизнисмена Вилхелма Кеплера, „експерта“ за финансије нацистичке странке и будућег „надзорника“ припојене Аустрије.

Али, одлучујући продор у аристократске и високе војне кругове Хитлеру омогућава један млади Немац чија је мајка била – Американка. Име му је Ернст Франц Ханфштенгл. Сви страни новинари у Немачкој који ће пратити успон нациста током 20-их и 30-их година прошлог века, укључујући и легенду београдског листа Политика и српског новинарства Предрага Пеђу Милојевића, знаће га по улози шефа Одељења за страну јавност нацистичке партије и надимку – Пузи.

Ђак Харварда! Члан врло познате фамилије литографа из Минхена чије традиције сежу дубоко у прошлост. Живео је у Бечу, Лондону, Риму, а пре повратка у Немачку која је хрлила у Адолфов загрљај живео је у дужем раздобљу од 1911. до 1921. у  Њујорку.
Још 1922. године Труман Смит, помоћник војног аташеа при америчкој војној амбасади у Берлину указује Пузију на „необичног, али веома талентованог политичара“ по имену Адолф Хитлер.
Дакле, још пре него што ће то име одјекнути широм Немачке након „Минхенског пуча“, америчке државне службе веома „видовито“ слуте успон једног сасвим непознатог фанатика чија „слава“ није прелазила границе Баварске.

Да све буде занимљивије, Пузи се одушевљава оним што је чуо на нацистичким митинзима и 1923. даје у оно време велику своту од 1000 долара за Хитлеров лист. И не само то. Сматра се да је баш он, са својом супругом и сестром, спасао живот будућем фиреру после неуспелог минхенског пуча у коме је тешко рањен Херман Геринг, а, из нацистичког угла, „прославио“ се, поново, немачки заслужни „шеф“ Врховне команде из Првог светског рата генерал Ерих Лудендорф.  Иронијом највећег комедиографа,  судбине, будућем рајхсмаршалу Герингу, саборцу „црвеног барона“ Рихтхофена из Првог светског рата, живот је спасао један Јеврејин! Ханфштенгла повезују и са „паљењем Рајхстага“, што је послужило нацистима за обрачун са „комшијама“ са главног трга у Берлину – комунистима!

Са Пузијем ће се, током свог авантуристичког пропутовања по нацистичкој Немачкој, срести и млади Дејвид Рокфелер. Будући лидер „Чејс Менхетн“ банке, пробијајући се кроз хистеричну масу која се, сва у сузама, опраштала од ратног хероја Лудендорфа, за породични албум, фотографише вероватно највећи „изум“ манипулације 20. века – Адолфа Хитлера.

Чудноват је био Ханфштенгл. Кажу да се некада дружио са Чарлијем Чаплином, Џејом Пи Морганом, Хенријем Фордом... Компоновао је неке од песама Хитлерових СА одреда. Неки га, чак, доводе у везу са нацистичким поздравом “Sieg Heil“, јер је тај фанатични поклич, у бити, подсећао на оно што су узвикивали студенти једног од најпрестижнијих америчких универзитета: „Харвард! Харвард, ра, ра, ра!“
Док се чудна мешавина аристократије, војних ветерана и туцибраће окупљала око устрепталог фирера, амерички естаблишмент је све чинио да Немачкој олакша најтеже одреднице Версајског мировног уговора. Чувени Доусов план кредитирања вајмарске Немачке и „регулисања“ ратних репарација у роби помогао је, више од било чега, да легендарни др Шахт у периоду од 1924. до 1930. стабилизује немачку валуту и, фактички, заустави највећу до тада познату хиперинфлацију на свету.

Омаж, објављен у Њујорк тајмсу 17. октобра 1928. и посвећен Бенџамину Стронгу, истакнутој фигури централне банке ФЕД Њујорк који је изненада преминуо, говори о састанку моћних директора три велике централне банке јула 1927. На „потпуно неформалном“ скупу „најексклузивнијег светског клуба“, о коме штампа и радио нису извештавали, били су Монтегју Норман, из Банк оф Енгланд, поменути Стронг из њујоршке Банке федералних резерви и – др Хјалмар Шахт, из Reichbank. Теме су биле стабилност светске трговине и економије, „кретање злата“ и сл. Неколико година раније, 1925, Норман и Шахт, заједно са замеником гувернера Централне банке Француске Шарлом Рисом, посетили су Стронга који је „погурао“ оно што су Норман и његови „штићеници“ тражили.

Шта год да су тражили, „Велика депресија“ била је на помолу...

Пословно партнерство Стронга и Нормана датирало је још из времена Првог светског рата. Бенџамин Стронг за свој вртоглави успон у свету финансија дуговао је Хенрију Дејвисону кога су читаоци већ упознали као једног од креатора система ФЕД и поверљивог човека банке Џеја Пи Моргана.

Мајка др Шахта била је Данкиња и баронеса – Констанца фон Егерс. Његов отац је живео у САД у периоду непосредно после америчког грађанског рата (1864-1870) и обожавао је Хораса Грилија (1811-1872), тада чувеног новинара и политичког лидера. Своме сину је дао пуно име – Хјалмар Хорас Грили Шахт. Србима ће бити јаснија његова улога ако га назовемо „немачки Аврамовић“3. Због неизбежних дугачких белих крагни, звали су га и „мистер оковратник“.
Доцније ће бити назван „врхунским економистом који је салутирао Хитлеру“. Но, то није био једини „гаф“ који му је приписан. Још током Првог светског рата за његово име се везују „афере у Белгији“. Али, десетак година касније сви економисти ће читати његове књиге Стабилисиерунг дер Марк (1929) и Енде дер Репаратионен (1931).

Било како било, један по један, с мање или више воље, тридесетих година прошлог века, највећи немачки магнати се приближавају Хитлеру.
Георг фон Шницлер и Карл Бош (ИГ Фарбен), Алфред Хугенберг (УФА, Рајфајзен), Фридрих Круп, Фриц Тисен, Аустријанац проф. др Фердинанд Порше, Хајнц Нордхоф...

Зашто је Американцима толико било стало да се Немачка опорави? Наравно, ниједан кредитор не жели да онај који дугује новац буде стално на ивици банкрота, јер од тога нико „нема вајде“. Међутим, постојали су и „виши интереси“!

Велики новац за „Доусов план“ дала је компанија „Дилон, Рид енд компани“. Претеча те фирме звала се „Вилијам А. Рид енд компани“. Током Првог светског рата, 1915. добила је нове партнере и нови назив. Од 1916. до 1940. истакнута фигура у њој, заправо десна рука Кларенса Дилона, био је ћутљиви Џејмс Винсент Форестал. Као студент – први у класи на Принстону, после новинар, па у великом државном бизнису са дуваном. И на крају, али не последње, члан ратног кабинета САД од 1941. до 1945. године.
Ни „браћа с друге стране Атлантика“ нису седела скрштених руку. Први човек који читаве две и по деценије (1920-1944, до тада су се гувернери мењали, по правилу, на две године) владао „централном банком Енглеске“ Монтегју Колет Норман подржавао је Доусове напоре да се Немачка стабилизује. Норман је био гувернер „Банк оф Енгланд“ у кључном раздобљу од 1920. до 1944. и, на свој начин, допринео је и успону и паду Адолфа Хитлера. На размеђи два века, од 1894. до 1915. боравио је у Јужној Африци, где су „витезови округлог стола“, предвођени Сесилом Роудсом и Алфредом Милнером, крчили себи и „Империји“ пут.
Поново натраг преко „велике баре“ – у америчком огранку „ИГ Фарбена“ седела су више него звучна имена: Едсел Форд, син чувеног произвођача аутомобила Хенрија Форда, изумитеља „покретне траке“ у индустрији и некадашњег сарадника још чувенијег Томаса Едисона, проналазача; Чарлс Мичел, „Вестерн Електрик“ и Нешенел сити банк, повезан с фамилијама Рокфелер и Карнеги; Херман Мец, конгресмен, повезан са Менхетн банком и фамилијом Варбург; већ поменути Џејмс Пол Варбург из првог борда директора ФЕД; Валтер Тигл, председник „Стандард оила“, компаније која је у власништву породице Рокфелер.

Поједини извори тврде да је за пословницу „ИГ Фарбена“ бурне 1940. радио,  својом вољом, или не, и млади пољски трговац по имену – Карол Војтила.
Будући велики председник САД Хари Труман, несуђени питомац „Вест поинта“, припадник људског рода који ће потписати наређење у име спасавања живота америчких војника да са лица земље буду збрисани јапански градови Хирошима и Нагасаки, био је део Њар Продуцтион Боард-а, који је имао веома велики интерес за несметано функционисање „дила“ између „Стандард оила“ и „ИГ Фарбена“. Далеким пореклом је Шкот. Деда по мајци му се звао Соломон и сви његови, везани за Кентаки и Мисури, били су много више на страни јужњака, „диксија“, него што су волели Унију и „јенкије“ током грађанског рата у САД. Сматран је „производом“ великог „боса“ Мисурија, демократе који ће се наћи на оптуженичкој клупи због махинација с порезом – Тома Пендергаста.
Истовремено, „Џенерал моторс“ је врло спремно остваривао профит заједно са „Опелом“ који је, опет, врло спремно производио најсавременију ратну опрему за Хитлерову машинерију. Потпредседник „Џенерал моторса“ Алфред Причард Слоан у време велике економске кризе 1929. „на вези“ је с „Опелом“. Нешто раније господин Слоан је био – директор Чејс нешенел банке.

И некадашњи полазник Едисонове академије Томас Џон Вотсон постаје председник чувене компаније „Интернешенел бизнис машинз“ (IBM) баш у време отпочињања Првог светског рата. Раније је, као и Слоан, био у врху – Чејс нешенел банке. Господин Вотсон је одликован немачким орлом са звездом.
Елиху Томсон, рођен у Манчестеру, један од „погонских мотора“ Џенерал електрика, поред Легије части, добио је 1935. и Хитлерово одликовање – Медаљу Грасхоф.

А генерални амерички конзул у Берлину у периоду од 1930. до 1934. звао се – Џорџ Месершмит!4

Дакле, забавно је било оних дана уочи председничких избора 2004. слушати америчке „демократе“ како „прозивају“ оне које они називају „конзервативцима“ оличеним у породици америчког председника Буша да су „само они“ остваривали бизнис са нацистима. Истина, чукундеда и прадеда двојице председника САД по имену Самјуел Прескот Буш, с добрим везама са Рокфелеровим петролејским колосом „Стандард оилом“, саветник америчког председника Хувера и „штићеник“ фамозне браће Хариман – Роланда и Аверела5, имао је велики интерес да немачке челичане добро раде, али никако није био једини заинтересован за фрапантан „бум“ нацистичке војне индустрије.

Убрзо после Другог светског рата, син Самјуела Буша по имену Прескот Шелдон Буш постаје директор моћне америчке ТВ-мреже Си-Би-Ес.

Елем, о Доусовом плану се веома похвално изразио и Џон Фостер Далс који се са Шахтом сусрео на међународној економској конференцији 1932, сазваној управо на иницијативу потоњег. Још у Првом светском рату, Далс је имао своју улогу у Борду ратне трговине САД, и, након те кланице, у политици спровођења репарација према пораженима. После Другог светског рата, био је државни секретар у кабинету Ајзенхауера, а Џонов рођени брат Ален који се прославио ставом да „Немачка мора да буде депрусијанизована и дебизмаркизована“, постаће председник Савета за спољне послове и – директор ЦИЕ. И један и други брат водиће „спору и болну борбу за уређено светско друштво“.

Звезда Алена Далса почеће, накратко, да тамни тек када се његова ЦИА упрска у Заливу свиња. Те 1961, „инвазија Кубе“ завршиће се неславно и тадашњи амерички председник Кенеди мораће да отпусти моћног шефа тајне службе, који је петнаестак година пре тога, читалац ће се сетити, имао највише место у Савету за спољне односе САД. Тада каријеру и, на несрећу, свој живот, на пречац прекида и дугогодишњи Далсов сарадник у свим важним акцијама, укључујући и надзор над америчком окупационом зоном у Западној Немачкој – Франк Визнер. Његов истоимени син, много касније, 2005, постаће амерички преговарач за – Косово!
Но, да се вратимо у „веселе тридесете“ 20. века...

Још један чудновати „сват“ пратио је Хитлера од његових раних успона све до своје смрти 1927. године. Заиста је мало примера у историји да је један поданик „горде Албион“ тако радо постао Немац, и то још у време  рововске кланице његових бивших и будућих сународника у Првом светском рату (1916). За своје „заслуге“ добиће и одликовање – гвоздени крст. Тај, Хјустон Стјуарт Чемберлен, Вагнеров студент, а потом и зет, помни истраживач европске културе, писац запажене књиге Основе 19. века, био је спреман за такав чин „преобраћења“ и постао је немачки држављанин.

Поменута књига је одушевљавала немачког цара Вилхелма Другог. У њој је, тако несвојствено отмености Британаца и Чемберлену лично, горљиво подржавана расистичка тирада француског дипломате и писца Есеја о неједнакости људских раса грофа Жозефа Артура де Гобиноа, за дивно чудо шефа кабинета Алекса де Токвила који се дивио – америчкој демократији! Елем, Гобино је медитирао: „Аријевски Немац је снажно биће. Зато је све што он мисли, каже и ради од највеће важности!“ И Чемберлен медитира: „Да није било Тевтона, на земљу би се спустила вечна тама!... Бог се данас узда искључиво у Немце! То сазнање, та истина испуњава ми душу годинама!“

Цар Вилхелм није му остао дужан, позвао је Чемберлена на свој двор у Потсдаму и тада склопљено пријатељство потрајало је до краја пишчевог живота (1927). У једном од топлих писама „кајзер“ поручује Чемберлену: „Сам Бог је послао Вашу књигу немачком народу, а Вас лично мени!“
Кажу да је Хитлер просто обожавао Вагнера и да је гајио (не)дефинисана осећања према његовој супрузи, Чемберленовој ташти. Такође, волео је у својој близини овог чудноватог Британца који је за њега постао „живи доказ“ потребе да се припадници „више расе“ заједно боре против „расног кварења“.
Поводом прославе Чемберленовог седамдесетог рођендана, лист нацистичке странке Фолкишер беобахтер објавио је прави хвалоспев ономе чија је књига Основе 19. века постала „јеванђељем националсоцијализма“.

Када је напустио овај свет, од  Хјустона Чемберлена од „јавних личности“ опростио се само онај коме је „неумрли“