Издавачка кућа КОНРАС, Именик

КОНРАС | Булевар Деспота Стефана 55 | 11000 Београд | телефон: +381 11 3229 370

Конрас Вести Уредништво Именик Каталог Пројекти Контакт Клипинг

Именик

Ђуро Коруга о аутору

ЂУРО КОРУГА је шеф катедре за Аутоматско управљање и руководилац модула за Биомедицинско инжењерство на Машинском факултету у Београду. Докторирао је из области биомедицинског инжењерства, 1983. Усавршавао се на Медицинском факултету Универзитета у Аризони 1984–85, из области медицинских биотехнологија. У последњих 20 година руководио је научним пројектима из области биомедицинске инструментације, молекуларне електронике, биоелектронике у оквиру генетског инжењеринга, нанотехнологија и ране детекције канцера коже и меланома, као и пројектима у привреди.

У периоду 1991–1996 учесник је на пројектима у САД-у, предаје на Медицинском факултету Универзитета у Аризони (1991–1994), као и на Електротехничком факултету истог универзитета (1995) из области неурорачунара, руководилац је Molecular Engineering Division, MER Corp., САД (1996).

Оснивач је Центра за Молекуларне машине Машинског факултета у Београду (1986), те оснивач последипломских студија из биоинжењеринга (1994) и смера за Биомедицинско инжењерство (2005) на Машинском факултету Универзитета у Београду.

Аутор је 126 научних и стручних радова, три монографије и коаутор пет књига. Цитиран 147 пута у часописима са импакт фактором, а укупно 286 пута.

Један је од оснивача компаније TeleSkin у оквиру Инкубатора техничких факултета Универзитета у Београду.

Члан је IEEE (USA), MRS (USA), МРС Србије, Друштва за биофизику Србије, САУМ, Друштва за микроскопију Србије, Удружења за дермоскопију Србије (УДС), Међународног удружења за демоскопију (IDS). Гостујући је професор у Јапану,Кореји, Кини и Сједињеним Америчким Државама.

Добитник је Златне медаље „Никола Тесла“ за проналазаштво из области нанаотехнологија (2003), и добитник златне Плакете са ликом Николе Тесле (2006) за нанокозметику. Аутор је патената у САД-у (PCT) из области нанотехнологија. затвори

Јасмина Ахметагић о аутору

Јован Пејчић о аутору

Јован Пејчић рођен је 1951. године у Бошњацу код Лесковца, Србија.
Критичар, историчар књижевности, есејист, антологичар. Предаје
Српску књижевност двадесетог века на Филозофском факултету
у Нишу.
Живи у Београду.

КЊИГЕ
Тајна и крст. Појмови и поимања 1, огледи (Београд 1994)
Облик и реч критике, огледи и прикази (Београд 1994)
Заснови Глигорија Возаровића, монографија (Београд 1995)
Култура и памћење. Београд у историји и литератури (Београд 1998)
Простори књижевног духа, студије (Ниш 1998)
Милан Ракић на Косову, студија (Београд 1998)
Знамења и знаци. Појмови и поимања 2, огледи (Београд 2000)
Профил и длан. Појмови и поимања 3, огледи (Београд 2003).
Књижевни свет – критичка свест. Облик и реч критике 2, огледи и прикази
(Ниш 2004)
Етика и поетика разговора. Књижевни интервјуи Бранимира Ћосића,
монографија (Београд 2005)

АНТОЛОГИЈЕ
Време и Вечност. Антологија српских молита ва XIII–XX века (Пет иѕдања 2000-2005);
Приону душа моја. Молитве Светога Саве / Молитве Светоме Сави (два издања 2002/2003)
Најлепше молитве српскога језика (два издања Београд 2002, Подгорица 2003)
Чудо речи. Антологија српских похвала XIII–XX века (Нови Сад 2003).
Нишки драмски писци (Ниш 2004)

ПРИРЕЂИВАЧКО-КРИТИЧКИ РАД
Књига о Светом Сави (Београд 1996; заједно са С. Нешићем и Н. Ћосићем);
Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности (Београд 1997); Јустин Поповић, Зеница трагизма (Ниш 1998); Милан Ракић, Над заспалим Српством (Београд 2000); Исидора Секулић, Изравнања (Београд 2000); Јован Скерлић, Писци и књиге I–III (Београд 2000); Јован Скерлић, Српске теме (Београд 2000; заједно са М. Витезовићем); Зоран Милић, Кроћење змија. Изабране и нове песме (Београд 1985); Срба Игњатовић, Варвари на Понту. Изабране и нове песме (Београд 2000); Деветстодванаеста, зборник (Београд 2000); Богдан Поповић, Начело интерпункције; Милан Ракић, Сабране песме (Београд 2001); Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора (Бор 2002); Милан Ракић, Песме (Београд 2003); Драинац, Песник и бунтовник. Изабрани стихови (Ниш 2005).

затвори

Јуриј Пољаков о аутору

Јуриј Пољаков, познати прозаист, публицист и драмски писац, филолог по образовању, рођен је 1954. године у Москви. Почео је да објављује седамдесетих година. Дебитовао је као песник, објавио је збирку песама Време долазака (1980). Почетком осамдесетих, био је уредник листа Московский литератор. Прославио се делима Сто дана пре наредбе (1980) – о нередима у војсци, и Изгред обласних размера (1981) – о нередима у комсомолу. Ове приповести, које је цензура забранила, објављене су тек у другој половини осамдесетих година, на страницама московског часописа Юность, а затим и као књига (1988). Одликовале су се крајње дозвољеном храброшћу (разобличавање и еротика), добрим познавањем „фактуре“ (типови циничних каријериста), разиграним, слободним стилом и разумљивим сижеом, што је и допринело великом успеху код читалаца.
После тога, уследили су наслови веома популарних дела Јурија Пољакова: Рад на грешкама (1986), Апотегеј (1989) Париска љубав Косте Хуманкова (1991), Демградић (1993), Јаре у млеку (1995), Од империје лажи до републике лагарија (Збирка чланака / 1997), Небо палих (1998), Порнократија (Збирка чланака / 1999), Замислио сам бекство (1999), Црвени телефон (2000), Цар-печурка (2005) драме: Халам-бунду, Контролни пуцањ и Афродитина лева дојка (2001), писане су у коауторству са режисером Станиславом Говорухином.
Огромна популарност, коју Јуриј Пољаков ужива код читалаца, резултат је његовог интересовања за нове појаве у свакидашњици Русије, која је у ситуацији краха не само старог друштвеног, него и других, пратећих система, а да још нису успостављени нови, неопходни системи – вредности, морала, итд. Надахнуто савременим дешавањима и такозваним „новим Русима“, Пољаковљево стваралаштво плени изразитим, необично живим карактерима својих јунака, до препознавања аутентичним животним приликама и широком лепезом хумора, којим је натопљено све – врцави смех до суза и цинизам до вриска су тако природно, готово урођено својство овога аутора. И све је код Пољакова – спонтано. Ненаметљива је ерудиција, која протиче глатко у нарацији – читалац који жели само збивање, може да је и не примети. А за оног ко жели више од лаког штива, ту су безбројне алузије и – интертекстуалност, или, како би то рекао сам Пољаков, „контекстуалност“ (Јаре у млеку).
Дела Јурија Пољакова су преведена на многе језике, адаптирана за позоришне представе, по њима су снимљени филмови, укључена су у програме школа и факултета. Он је, несумњиво, најпопуларнији писац у Русији. Његове књиге се штампају у највише поновних издања. Роман Јаре у млеку доживео је двадесет издања у Русији, а до сада је у Москви одиграно више од две стотине позоришних представа, а по овом роману је такође снимљен филм.
Јуриј Пољаков живи у Москви. Главни је уредник водећих књижевних новина у Русији Литературная газета.
затвори

Љиља Илић о аутору

Љиља Илић рођена је у селу Љусина, Бос. Крупа у Босни и Херцеговини 16. марта 1958. године.

Основну школу завршила је у Босанској Отоци 1972.; средњу у Оџацима 1976., а студиј Југословенске књижевности на Филозофском факултету Универзитета Нови Сад 12. фебруара 1981.

Одбранила је магистарску тезу Рефлекс Ничеове филозофије у делу Растка Петровића 26. октобра 1994. пред комисијом у чијем су саставу са Катедре за књижевност били: проф. др Зоран Константиновић, ментор, проф. др Миодраг Радовић, проф. др Мирослав Егерић и проф. др Војин Симеуновић са Катедре за филозофију. Та постдипломска студијска група, уписана 1990/1991, сем страних језика, слушала је: Типологију српског реализма (проф. др Душан Иванић), Поетику односа усмене и писмене књижевности (проф. др Миодраг Матицки), Поетику аутобиографског дискурса (проф. др Миодраг Радовић), Постструктуралистичке теорије (проф др. Нада Поповић Перишић) и Српску књижевност у компаративном контексту (проф. др Зоран Константиновић).

У Новом Саду је одбранила и докторску тезу Српска књижевност и Ничеова филозофија 23. децембра 1999. године пред комисијом: академик Зоран Константиновић, ментор, проф. др Мирослав Егерић, а са Катедре за филозофију проф. др Мирко Аћимовић.

Доктор је књижевних наука. Доцент је на Учитељском факултету Сомбор. У Суботици предаје Књижевност и књижевност за децу и Методику српског језика и књижевности.

Живи са породицом у Оџацима.

Радила је као спикер-новинар 1976. године. Уређивала је и водила емисију Култура памћења на Студију 25 Радио Оџака 1994. и 1995. Предавала је у основним и средњим школама Српски језик и књижевност; радила је и у издаваштву.

Љиља Илић континуирано изучава српски интелект у европском контексту и пише радове с подручја књижевне, филозофске и богословске баштине. Изучава етику престабилираних култура на босанском духовном хоризонту као естететички проблематизованом простору; истражује уметничке моделе акције исламске обнове и акције хришћанске обнове у оба смера. Пише и објављује и поезију.

Члан је Естетичког друштва Србије, Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Републике Српске.

Библиографија:

Рефлекс Ничеове филозофије у делу Растка Петровића, Глас српски, Бања Лука, 1996. (компаративна студија).
Дах / Dich, Култура, Бачки Петровац, 1997. (збирка поезије, двојезично издање – српски и словачки језик).
Самство, Култура, Бачки Петровац, 1998. (збирка поезије).
Метасвет / Metasvet, Култура, Бачки Петровац, 1999. (збирка поезије, двојезично издање – српски и словачки језик).
Сан / Sen, Култура, Бачки Петровац, 2000. (збирка поезије, двојезично издање – српски и словачки језик).

затвори

Алек Вукадиновић о аутору

Алек Вукадиновић је рођен 13. септембра 1938. године у Милованцу (општина Пећ). Школовао се у Андријевици, Пећи и Београду, а од 1959. живи стално у Београду.

У времену од 1982-84. Алек Вукадиновић је био председник Београдске секције писаца. Организовао је у Удружењу књижевника Србије прве протестне вечери у одбрану инкриминисаних писаца. Био је члан Одбора за људска права, а затим и председник Одбора. Од 1985-2001. године био је главни уредник часописа УКС Relations (Serbian Literary Magazine).

Објавио је следеће књиге поезије: Први делиријум (Прогрес, 1965); Кућа и гост (Просвета, 1969); Трагом плена и коментари (Просвета, 1973); Далеки укућани (СКЗ, 1979); Поноћна чаровања (изабране песме, Наша књига, 1981); Укрштени знаци (Просвета, 1988); Песме потоњег времена, (избор песме, Унирекс, 1990); Бајка кућне слике (избор, Дисово пролеће, 1992); Ружа језика (Наша књига, 1992); Тамни там и Беле басме (Нолит, 1995); Песме, изабране песме (Нолит, 1998); Божји геометар („Књижевна реч”, 1999); Ноћна трилогија (Задужбина Петар Кочић, 2001); Песме (изабране песме, СКЗ, Плаво коло, 2003); Песнички атеље (Рад, 2005).

Објавио је књигу поетско-филозофске прозе Душа сећања (БИГЗ, 1989).

Две књиге изабраних песама Алека Вукадиновића преведене су на енглески језик: Selected Poems (Милано, 1989) и Dream and Shadow (Торонто, 2002). Заступљен је у већем броју међународних енциклопедија и биографских лексикона.

Добитник је следећих књижевних награда: „Милан Ракић”, „Бранко Миљковић”, „Плакета Дисовог пролећа”, „Повеља Београдског универзитета”, „Радоје Домановић”, „Награда Првог сајма православних земаља” у Пећи, „Нолитова награда”, „Змајева награда”, „Станислав Винавер”, „Дучићева награда”, „Жичка хрисовуља”, „Лаза Костић”, „Заплањски Орфеј”, „Кочићева књига”, „Раде Драинац”, „Десанка Максимовић”, „Јефимија” и др.

Поводом „Змајеве награде” о песнику је објављен зборник Поезија Алека Вукадиновића (Нови Сад, 1996); са научног скупа одржаног поводом добијања награде „Жичка хрисовуља” књижевно-критички зборник Алек Вукадиновић – песник (Краљево, 2001), а поводом награде „Десанка Максимовић” у припреми је нови научни скуп о песнику.

затвори

Александар Васин о аутору

Александар Гајић о аутору

Александар И. Поповић о аутору

Александар И. Поповић рођен је 1962. године у Земуну. Потомак црногорских барјактара и јунака са Грахова, Вучјег Дола, Тарабоша и Мојковца, аустроугарских официра са Галиције и Пјаве, далматинских трговаца, италијанског племства, панонских капетана и цинцарских трговаца из Срема. Живео је у Подгорици, Тивту, Старој Пазови и Крагујевцу. Полиглота. Имао је дара за дипломатију. У неким другим земљама био би амбасадор или бар аташе за културу. Иако по струци правник, никада се није бавио правом. Још на првој години студија схватио је да је истинско бављење правом рад у правосуђу а он никада не би могао да за новац одлучује о људским судбинама. Зато је решио да их описује.
Новинарстрвом је почео да се бави почетком осамдесетих у тада престижним Омладинским новинама. Али, на самом почетку догодило се нешто необјашњиво. Његова комшиница, члан редакције, данас угледни новинар, понудила се да однесе један његов текст до редакције. Текст није завршио у Омладинским новинама него га је она, као свој, прочитала на Радио Београду. Згађен таквим понашањем напушта новинарство, али му се после неколико година враћа. Постао је потпуно свестан свих подметања у овом послу. Доживео је да су му четири пута други, углавном новинари НИН-а, преписивали текстове и потписивали као своје.
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих био је један од четворице који су створили најтиражније новине у Југославији – крагујевачке Погледе. Иако му је интервју терен на коме се најбоље сналазио, писао је готово све врсте текстова. Од обичних вести до аналитичких текстова, коментара, репортажа, путописа. Четири године је у Погледима писао колумне којима се смејала цела Југославија. Тада је добијао на стотине писама читалаца и мноштво брачних понуда. Како је волео да каже, све фине партије: професорке, лекарке, инжењерке...
Урадио је око две стотине интервјуа. На политичкој и уопште јавној сцени нема личности са којом није разговарао. Његови учитељи су, иако их није никада упознао, Боро Кривокапић и Мило Глигоријевић. Интервјуи који су они водили са својим саговорницима помогли су му да савлада технику вођења разговора. Сматрао је да читалац није обавезан да зна колико је новинар паметан. Зато није волео интервјуе у којима су питања дужа од одговора, него се трудио да се максимално припреми и да, што краћим питањима, од саговорника извуче што је могуће више.
Први је новинар који је још у мају 1991. године заједно са покојном Дадом Вујасиновић обишао ратом захваћено подручје. Видео је пакао и схватио многе ствари.
Почетком 1992. године обилази Западну Европу и нашу, углавном, политичку емиграцију. Готово три месеца држи предавања на тему Србија и српство. Покушава да уједини српске клубове у Европи. Повезује клубове Париза, Лондона и Брисела. Успева му само делимично. Слога је трајала док је он био ту. Очито Србе нико никада неће успети да уједини. Разочаран враћа се у Југославију на сам дан увођења санкција. Тада доноси одлуку да више никада не уради интервју са неким политичарем или војним стручњаком.
Сматрајући да је књижевност његова права вокација, након полугодишње хибернације, враћа се послу и ради интервјуе искључиво са књижевницима, историчарима, уметницима. Убрзо постаје уредник а онда и заменик главног уредника Књижевне речи, тада најбољег магазина на пољу културе у нашој земљи.
Био је засигурно један од најприпремљенијих новинара. Никада на заказани интервју није отишао неспреман. Био је у стању је да месецима проучава књижевно дело неког писца само да би урадио квалитетан интервју. Зато је уживао изузетно поштовање свих својих саговорника.
Још један, можда и најбитнији чинилац у прављењу доброг интервјуа је поверење. Никада није објавио оно што саговорник не жели, а многи су му откривали најскривеније мисли. Последњи је који је разговарао са Вукашином Шошкоћанином – бившим командантом одбране Борова Села, командантом Српске Гарде Ђорђем Божовићем – Гишком и политичким вођом српске побуне у Крајини професором Јованом Рашковићем. Сваки од њих, као да је предосећао смрт, рекао му је неке озбиљне и поверљиве ствари које он до данас чува и никада их неће обелоданити. Јер, као што каже, поверење саговорника је најбитније.
У рукопису су остале четири књиге сабраних интервјуа. Готово комплетна историја савремене српске цивилизације дата у новинарском облику. Само две књиге разговора са књижевницима делују импресивно јер су ту разговори са: Александром Тишмом, Миодрагом Павловићем, Алеком Дукадиновићем, Иваном В. Лалићем, Ерихом Кошом, Бошком Петровићем, Павлом Угриновим, Младеном Марковим, Слободаном Селенићем, Антонијем Исаковићем, Живојином Павловићем, Војислав Лубардом, Мтијом Бећковићем, Видосавом Стевановић, Мирославом Савићевићем...
Сматра се једним од најбољих познавалаца савремене српске књижевности. Ваљда је једини у Југославији који је три пута прочитао Златно руно капитално дело његовог духовног оца Борислава Пекића. Иако су се познавали, рачунао је да има времена да уради интервју са Бориславом Пекићем. Испало је да времена није било. Зато му се одужио интервјуом са његовом супругом објављеном у 500. јубиларном броју Књижевне речи. Критичари кажу да је тај интервју и интервју са Дарком Селимовић нешто најлепше написано новинарским језиком.
Како је говорио на пусто острво понео би неколико књига, пре свих: Гори Морава Драгослава Михаиловића, Златно руно Борислава Пекића, Употреба човека Александра Тишме, Певач Бошка Петровића и песме Ивана В. Лалића, Јована Христића, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Љубомира Симовића и Матије Бећковића. У своју књижевну генерацију није имао поверења мада је истицао дело Предрага Брајовића, Д. Ј. Данилова, Владана Добривојевића и својих редакцијских колега Дивне Вуксановић, Петра Арбутине и Крсте Поповског.
„Има једна пословица која гласи: ‘Река се упознаје пливањем а човек разговором’. Зато сам изабрао разговор! А Монтењ је рекао: ‘Најпробитачније и најприродније вежбање за наш дух јесте разговор’. Зато се надам да ће сви ови моји интервјуи помоћи садашњим а посебно будућим истраживачима, студентима, критичарима и теоретичарима уметности да лакше прате рад наших књижевних савременика.“
Његова друга велика љубав био је радио. Сваког петка, пред поноћ, својим баршунастим баритоном тешио је усамљена срца са таласа Радио Старе Пазове. Већ смо рекли да би у неким другим земљама до сада био амбасадрор, или би се редакције отимале о његово знање а радио станице о његов глас. Њега као да све то није занимало. Живео је повучено, не оптерећујући својим знањем свет око себе. Подсећао је на замишљеног средњовековног племића који живот проводи у сазнању да се свет лепоте руши, а да нас свет зла окружује. Зато се посветио разговору са паметним светом, како би од сваког саговорника извукао оно најлепше што људи у себи крију.
Иако је пореклом Црногорац, завичајем Сремац, а најлепше студентске и новинарске дане провео у Шумадији, био је човек мора. Како каже: „Мој елемент је вода. Нема ништа лепше него када дођеш на обалу и чекаш да око једанаест сати запуше маестрал“. Клео се да је једном на једрењу чуо глас сирена. Можда је то и описао, као што је годинама писао поезију и прозу намерно је не објављујући, држећи се оне да у Платоновој филозофској школи није смела да се узме реч пре навршене четрдесете године живота. А њу није доживео.
О послу којем је посветио живот рекао је:
“Овај посао ми је омогућио, пре свега, улазак у непрегледне сфере знања. Имао сам прилику да ми Радован Самарxић одржи непоиновљиви час историје. Драгослав Срејовић ме је увео у тајне праисторијске археологије. Дејан Медаковић ми је открио српски барок. Наш можда, највећи сликар Мића Поповић, са којим сам три пута разговарао, звао ме је сине. Његове пророчке речи о будућности Србије памтим и данас. У лето 1992. Мића Поповић ми је на конвенционално питање о будућности Србије рекао: ‘У шумама јужног Мексика видео сам потомке Инка и Маја како седе и замишљено зуре у небо, а у своје време култура Инка и Маја била је на далеко већем нивоу него што је култура Срба икада била, па када им је дошло време да нестану они су нестали. Мислим да је Србима дошло то време.’
Интервјуи са књижевницима су посебна прича. Сваки је рађен на свој начин. Приметио сам да већина књижевника тражи питања унапред. Морам да признам да то не волим. Више волим да разговарам, па да од сировог материјала обликујем интервју.
Читаоци обично мисле да су писци нека нестварна бића. Имао сам прилику да им уђем у кућу, претурам по писаћем столу и упознам у једној сасвим другој, не јавној атмосфери. Први сам коме је Матија Бећковић испричао причу о оцу. Са Александром Тишмом, иза чијег строго лица се крије вечити дечак, сам за сат времена обавио интервју, а онда смо пет пуних сати разговарали о женама. Са Видосавом Стевановићем и његовом породицом сам се спријатељио. Посетио сам га једне хладне атинске ноћи и кумовао његовом роману Снег у Атини.
Наравно, било је и анегдота. Супруга једног песника вршила је ауторизацију текста. Очигледно незадовољна одговорима свога супруга, преда мном је почела да виче на њега. Онда су једно другом отимали текст из руку. Све је то на крају деловало смешно јер обоје имају око осамдесет година.
На моје очи један велики српски писац – акадмеик, са патоса је подигао пуну чинију чоколина спремљеног за куче и на брзину, задовољан све појео.
Нисам човек дневних новина. Мислим да не бих издржао темпо рада у дневним, па чак и недељним новинама. Рад у месечнику за културу је посебно задовољство. Поготово у Књижевној речи иза које стоји двадесетседмогодишња традиција и високи уметнички стандарди. И оно што је такође важно, у Књижевној речи имам потпуну слободу. Сам бирам саговорнике и доносим одлуку са ким ћу да разговарам, а са друге стране уживам потпуно поверење својих колега.”

Александар И. Поповић умро је у Београду децембра 2001. Сахрањен је на гробљу у Старој Пазови.

Алек Вукадиновић

Култура и интелектуални рафинман
(О моралном и интелектуални лику А. И. Поповића)

Префињени урбани интелектуалац, моралист, естета, равноправни саговорник најеминентнијих писаца и интелектуалаца, Александар И. Поповић, по мери неке коби, која је тако често у овом поднебљу, отишао је тако прерано са сцене ове културе којој је тако потребан. У свом највећем напону, у часу пуне зрелости, кад је имао на претек и идеја и замисли, и интелектуалне снаге да их остврује. Аца Поповић је био префињен дух, урбан сваким својим нервом, господствен, широке и оплемењене природе, надасве образован, и саговорник би одмах осетио право богатсво и праву радост у сусртету са њим.
У једној средини где је образовање права реткост, а здраворазумље најчешћи облик интелектуалног опхођења, па и расуђивања, упадљиво се издвајао лик овог рано сазрелог младог човека. У његовом раду није било ничег лаког, исхитреног, препуштеног случају, ничега препуштеног сналажењу и досећивању. За сваки интелектуални сурет и разговор Аца Поповић је вршио опсежне и свеобухватне припреме: до танчина би изучио писца или мислиоца са којим би разговарао – ишчитао би не само његово дело, него и све што је о њему написано. У средини и атмосфери једни инстант-културе, где се обавља на брзину, па и у једној генерацији преплављеној инстант-интелектуалцима, Александар И. Поповић је био сушти опозит, антислика и антиправило таквој психологији.
Аца Поповић је спадао у наше модерне, критички оријентисане интелектуалце, осетљив на моралну ентропију савременог друштва и све присутнији опште-цивилизацијски хаос. Свест о идеолошкој голготи кроз коју је прошао наш народ била је једна од константних црта-водиља овог интелектуалца и публицисте, што се осећало у сваком његовом разговору. Демократа по свом унутрашњем, моралном профилу, по својој генетици, Поповић није упао у маказе оне искључивости која је одредила бројне интелектуаце и писце овог тла, и имала тако фаталне последице. Попут свих најбољих духова овог поднебља, који су пригрлили завет „и Србија и демократија“, и Александар И. Поповић је био и остао интелектуалац националне оријентације, која није тим мање светска, што је испуњена љубављу према родном тлу и властитом народу.
Памтим Ацу Поповића као човека благородне душе, велике смерности, племенитог до краја, човека честитог и моралног до светости. У једном времену општег расула, расапа, и губљења смисла, кад су западали у кризе, побољевали и одлазили са овога света они најосетљивији и најисфињенији, таква судбина није мимоишла ни овог префињеног интелектуалца. А култура је, остајући без тако прегнантних, моралних и просвећених духова, какав је био и Александар И. Поповић, остајала на великом и ненадокнадивом губитку.
Београд, јун, 2004.

затвори

Бобан Кнежевић о аутору

Бранислава Јевтовић о аутору

Вјачеслав Иванов о аутору

Вјачеслав Иванов (1929, Москва) је филолог, лингвиста, теоретичар и историчар културе и један од твораца интелектуалног живота у својој домовини у другој половини минулог столећа. Његови основни радови посвећени су упоредно-историјској граматици индоевропских језика, теорији писмености, семиотици културе, математичкој поетици и структурном проучавању језика и књижевности, индоевропеистици, фолклору и митологији. Један је од твораца Московско–тартуске школе.
Вјачеслав Иванов се свугде и увек бави истим проблемом откривања основних механизама човекове духовне делатности, што демонстрира путем безбројних разноврсних, конкретних примера енциклопедијског карактера.
Одрастао је у интелектуалној средини. Његов отац је познати писац Всеволд Иванов, а мајка Тамара била је глумица у мајерхољдовом авангардном позоришту. Захваљујући родитељима и њиховим пријатељима „Кома“ (тако су га сви звали, а зову и данас) је добио изврсно образовање, рано је почео да пише песме, есеје, прозна дела – много тога никад није угледало светлост дана. Студирао је на Московском универзитету романску и германску филологију, санскрит, као и индоевропску проблематику. Докторирао је из хетитске и индоевропске проблематике (1995).
Предавао је на МГУ упоредну и општу лингвистику све док 1958. није удаљен због „случаја Бориса Пастернака“. Свој научно-истраживачки рад наставио је у институтима РАН.
Године 1988. враћен је на МГУ – као шеф новооснованог одељења за теорију и историју светске културе и директор научноистраживачког института за исту област.

Своју редовну научну и наставну делатност Вјачеслав Иванов остварује како у Русији, тако и на америчким универзитетима (Јелу, Стенфорду, а последњих година на Калифорнијском универзитету, на одељењу за словенске језике и књижевности и индоевропске студије).

Вјачеслав Иванов је члан Руске академије наука, Латвијске академије наука, академија Велике Британије и САД.

затвори

Владимир Илић о аутору

Дејан Дамњановић о аутору

Дејан Стојановић о аутору

Драга Гавриловић о аутору

Драгиња (Драга) Гавриловић је рођена 14. марта 1854. у Српској Црњи.
Основну школу похађала је у Новом Саду, а у Сомбору Учитељску школу коју завршава 1878.
Од 1880. до пензионисања 1911. године, радила је у Српској Црњи, као српска народна учитељица.
Објављивањем Девојачког романа у листу Јавор, у наставцима, током 1889. Драга Гавриловић постаје прва жена романописац у српској књижевности.
Знала је мађарски и немачки језик.
Умрла је од туберкулозе, 1917. године у Српској Црњи, у 63. години живота.

Поезију, прозу, песме за децу и чланке објављивала је у Јавору (где су објављене две њене најобимније прозе – Из учитељичког живота /1884/ који поједини историчари књижевности сврставају у роман и Девојачки роман /1889/); затим у листовима Стармали, Садашњост, Невен, Орао, као и Hacfelder zeitung на немачком.
Према списку саме Драге Гавриловић, пронађеном у њеној заоставштини, уз два наведена дела објавила је тринаест приповедака, неколико полемичких чланака и неколико дечјих песама. Необјављени, а сада изгубљени, остали су рукописи Сеоски роман и неколико приповедака и чланака на српском и немачком језику.
Сабрана дела Драге Гавриловић у две књиге објављена су 1990. у издању Књижевне заједнице Кикинде, а књига изабраних прича У међупростору у издању Књижевне општине Вршац 2004. године.
затвори

Драгољуб Којчић о аутору

Душан Тешић - Лужански о аутору
Душан Тешић рођен је 1939. године у Лужанима у босанској Посавини. Радни век провео је у Политици, где је неколико деценија био екомноски коментатор. Поред Пркоса, објавио је и књигу Западно од Оријента (2001). затвори

Енес Халиловић о аутору

Жан Жионо о аутору

Француски писац, Жан Жионо (рођен 1895. у Маноску, умро 1970. у Паризу) рано је заволео живот сељака, чобана и радника у провансалским планинама. Скромног и сиротињског порекла, он је, малтене самоук, читао велике класичне писце – „у то време нечувено богатство за моју душу“, како ће касније посведочити. Надахњује се делима Хомера, Хесиода, Аристофана, Есхила, Софокла, Вергилија, као и Мелвила, Витмана, Киплинга, Стивенсона и, нарочито, Стендала, чији јунак Фабрис дел Донго (Пармски картузијански манастир) необично подсећа на његовог романескног јунака Анђела Пардија (Хусар на крову).Жионо своје приче – чији су протагонисти ликови скромних али сликовитих изражајних могућности – каткад обогаћује поезијом живота на селу, где се човек, у блискости са земљом и природом, спонтано прожима врлинама. Једноставност тема у пишчевим „рустикалним“ приповестима израз је једноставности унутарњег света његових протагониста.Испољавајући антипатију према немирном и исквареном градском животу – у којем се људи клањају „златном телету“ – Жионо имплицитно указује како се у „пасторалном“ трајању може досећи исконска мудрост, наћи мир у души и можда чак понешто назрети од смисла човекове судбине.Стил овог француског књижевника обојен је префињеним сензибилитетом, али никад сентименталношћу или јефтиним осећањима. Тај стил је, штавише, у доцнијој фази његовог стваралаштва, и посебно у романима, каткад опор, редовно аналитичан, често обојен иронијом, која сугерише резерву, критику. Због критике ће пацифиста Жионо – коме је и ангажованост својствена – пострадати: у Петеновој Француској, али и после Ослобођења, у два маха ће допасти тамнице.

Ристо Лаиновић

Дела Жана Жионо
Неко из Бомиња (1920); Брежуљак (1929); Отава (1930); Усамљеност милосрђа (1932); Бацач семена (1932); Велико стадо (1932); Плавокоси Жан (1932); Звездана змија (1934); Песма света (1934); Да моја радост остане (1935); Одбијање послушности (1937); Битка у планини (1937); Терет с неба (1938); Рођење Одисеје (1938); Крај пута (1941); Животно славље (1942); Жива вода (1943); Пекарева жена (1943); Ноје (1947); Краљ се не забавља (1947); Смрт једне личности (1949); Снажне душе (1950); Велики друмови (1951); Хусар на крову (1951); Пољски млин (1952); Луда срећа (1957); Анђело (1958); Пропаст Павије (1963); Права богатства (1963); Два коњаника из олује (1965); Каруце (1965); Перуника из Сузе (1970); и – постхумно – Приче из Полу-бригаде (1972).

Преводи
Мелвил: Моби Дик (у сарадњи са Xоан Смит и Лисјен Жак); Тобијас Г. С. Смолет: Експедиција Хемфрија Клинкера (у сарадњи са Катрин д’Иверноа).

затвори

Зоран Станојевић о аутору

Зоран Станојевић (рођен у Београду, 7. III 1942) Књижевник, преводилац, и дугогодишњи водитељ програма Радио Београда (''Време радозналости'', ''Ловац на бисере'', ''Клуб два'', ''Хобископ'').
Књиге: Лице намењено другима (Матица српска, Нови Сад, 1968), Рођак Гло (''Радивој Ћирпанов'', Нови Сад, 1971; награда ''Невен''), Капетан Снип (НОЛИТ, Београд, 1973), Познавање писца (БИГЗ, Београд, 1974), Највећи детектив на свету (БИГЗ, Београд, 1974), Пси (песме за децу; БИГЗ, Београд,1972), Мачке (песме за децу; БИГЗ, Београд,1972), Животиње из дивљине (песме за децу; БИГЗ, Београд,1972), Поспани Мартин (Дечје Новине, Горњи Милановац, 1973) Кућа која је пустила корен (''Радивој Ћирпанов'', Нови Сад, 1981), Зеци, пеци, пец (ЈЕЖ, Београд, 1982); Познавање свега (НОЛИТ, Београд, 1982); Горанов дневник (''Дневник'', Нови Сад, 1989) Књига (''Визија 011'', Београд, 1994), Београд из све снаге (Сага Т.С.Т. Београд, 1995). Брзи водич, Београд (''Мала велика књига'', Нови Сад, 1999). Говори Ф. Громки Тмурни (Драслар, Београд, 2003). Објавио је и више од четрдесет радио-драма, од којих је скоро половина награђена на анонимним конкурсима за радио-драму, а петнаестак их је преведено, углавном на немачки, и емитовано у Немачкој, Аустрији, Белгији... Аутор је позоришних комада ''Рођак Гло'' и ''Пабло, човек коме су се догодиле ципеле''.

Преводи: Озма од Оза, Л.Френк Баум, три СФ књиге: Бил, Херој Галаксије, Хари Харисон; Трампа свести , Роберт Шекли; Дела Времена, Џон Бранер; и Господар прстенова, Џ. Р. Р. Толкин (прво издање – НОЛИТ, Београд).
Према неким изворницима аутор је и сликар, али он то никада није био; његова Изложба ничега била је перформанс, без икаквих експоната осим публике и аутора, чија присутност ничим није нарушавала основну идеју тог Дела.

За годину 2002 добио “Змајеву награду” за допринос Књижевности за децу, ради као дописник Београда Два из Немачке, ТВ-Београд је откупила његову серију од тринаест получасовних епизода (сатира са благим укусом научне фантастике), пише сатиричне приче за Експрес, и, када је у земљи, појављује се као водитељ радијских програма.

Ова књига је избор из мноштва прича објављених од 1976. до 2003. године у листовима Јеж, Зум репортер, Новости осам, Око, Политика експрес, Нин, Борба, Политика – The internantional weekly, Експрес, итд. итд.

затвори

Иван Јовић о аутору

Кнез Александар о аутору

Син првенац Њ. К. В. Кнеза Павла Карађорђевића и Њ. К. В. Кнегиње Олге, унук Њ. К. В. Кнеза Арсена, млађег брата Њ. К. В. Краља Петра I Ослободиоца, праунук Кнеза Александра, најмлађег сина Вожда Карађорђа Петровића, доајен Краљевског Дома Њ. К. В. Кнез Александар рођен је 13. августа 1924. године у Вајтлоџу (Велика Британија). По мајчином родослову, Њ. К. В. Кнез Александар је од руске царске Лозе Романова, грчких и данских краљева и кнежева: баба му је Њено Царско Височанство Јелена Владимировна, Велика Војвоткиња Русије, а прабаба Њ. Ц. В. Велика Војвоткиња Русије Олга Константиновна. Деда по мајци, Њ. К. В. Кнез Никола од Грчке и Данске био је трећи син Кнеза Виљема од Данске, Њ. К. В. грчког Краља Ђорђа И. Њ. К. В. Кнез Александар Карађорђевић, према породичном правилнику Краљевског Дома од 1930. године, носи титулу Кнез од Југославије. Студије је похађао у колеџу Итон (Енглеска).

У изгнанству од краја марта 1941. године: Грчка, Египат, Кенија. Као добровољац, пилот РАФ-а, учествовао је у Другом светском рату. После рата био је пилот цивилног ваздухопловства (6.000 сати летења). Руководио је са више предузећа. Сада је председник једне међународне авио-компаније. Живи у Паризу.

Из два брака има петоро деце: четири сина и ћерку. Са Њ. К. В. Кнегињом Маријом Пијом од Савоје, унуком Њ. К. В. Краљице Јелене и Њ. К. В. италијанског Краља Виктора Емануела, има синове Њ. К. В. кнежеве Димитрија, Михаила и Сергеја и ћерку Кнегињу Јелену.

Са својом другом супругом, Њ. К. В. Кнегињом Барбаром од Лихтенштајна, има сина Њ. К. В. Кнеза Душана.

Њ. К. В. Кнез Александар Карађорђевић је потпредседник Управног одбора Западноевропске епархије Српске православне Цркве.

затвори

Миклош Хубаи о аутору

Милослав Шутић о аутору

Др Милослав Шутић рођен је у Мечи (Херцеговина) 1938. године. Гимназију је завршио у Бачкој Паланци, а на београдском Филолошком факултету дипломирао је 1963, магистрирао 1965, и одбранио докторску тезу „Слика света у поезији Момчила Настасијевића“, 1978. године. У Институту за књижевност и уметност, где је запослен одмах по завршетку постдипломских студија, руководилац је пројекта „Теорија књижевности“.

Књижевнотеоријским студијама филозофскоестетичким расправама, есејима и критичким текстовима др Шутић је заступљен у домаћим и страним књигама антологијског типа. Осим низа радова публикованих у периодици, до сада су му објављене следеће самосталне књиге: Мисао која не одустаје (1971), Песничка слика (1978), Слика света у поезији Момчила Настасијевића (1979), О дирљивом (1983), Поезија сликовног исказа (1984), Поезија и онтологија (1985), Лирско и лирика (1987), Одбрана лепе душе (1990), Визија, двоструко укорењена (1990), Ветар и меланхолија (1998), An Anthology of Modren Serbina Lyrical Poetry /1920-1995/ (1999), Књижевна архетипологија (2000), Антологија модерне српске лирике /1920-1995/ (2002), Лед и пламен (2002). Др Шутић је један од 25 редовних чланова међународне Независне академије за естетику и слободне уметности, са седиштем у Москви. Члан је Удружења књижевника Србије, Естетичког друштва Србије, редакције часописа Relations, који издаје УКС, на енглеском језику и часописа Књижевна историја. У оквиру научне сарадње, више пута је боравио у Паризу и Москви. Био је уредник осам до сада објављених теоријских зборника Института за књижевност и уметност. Поред научног рада, пише поезију и бави се већ 40 година ликовним стварањем. Објавио је две књиге стихова са цртежима (библиофилска издања): Витлејемска звезда (1992) и Лађица снова – Анђели (1993), као и ликовну монографију Цртежи руке која пише (1997).
затвори

Милош Црњански о аутору

Милош Црњански, песник, приповедач, ромасијер, драмски писац, рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (варошица у Мађарској, „чиновнички Сибир“ за неподобне српске чиновнике оног времена), од оца Томе и мајке Марије, рођене Вујић.

Породица ће се 1896, преселити у Темишвар, где млади Црњански учи основну школу и гимназију, а 1905. постаје ђак Пијаристичког лицеја. У Темишвару ће играти фудбал, гимнастицирати, али и сликати и написати своје прве стихове, па и песму „Судбу“, коју ће објавити у сомборском листу Голуб, 1908. године.

Писање га заокупља – окушава се и у драми и у роману, а као песник представиће се и у Босанској вили, 1912, песмом до које ће веома држати – „У почетку беше сјај“.

Исте године на Ријеци уписује Експортну академију, а већ идуће, 1913, и филозофију у Бечу.

У Бечу га затиче и Први светски рат, где је мобилисан у аустроугрску војску. Ратује у Галицији и Италији. После рата, 1918, долази у Београд, где уписује студије књижевности и уређује лист Дан. Објављује прве књиге: драму Маска (1918), Лирику Итаке (1919), Приче о мушком (1920) и Дневник о Чарнојевићу (1921).

На кратко путује у Париз и Италију, а по повратку, 1921, жени се Видом Ружић, која ће му остати с њим до краја живота „делећи с њим радости његове славе и горчине његовог страдања“, како ће пред смрт у своме тестаменту записати г-ђа Црњански. Са радом почиње као наставник у Панчевачкој гимназији, а после стечене дипломе на Филозофском факултету (1922) постаје професор IV београдске гимназије. Бави се ангажовано и новинарством у Времену, Политици, Нашим крилима, Јадранској стражи.

Постаје аташе за штампу у Берлину (1928/9), али не запоставља писање. Роман Сеобе, који је објављивао у Српском књижевном гласнику (1927), две године касније објављује и као књигу, за коју ће добити и награду Српске академије наука (1930). Ређају се књиге: Љубав у Тоскани, Сабрана дела, у два тома, Књига о Немачкој, Свети Сава.

Године 1934. и 35. посветиће свом недељнику Идеје, којим ће изазвати бурне књижевне и политичке полемике онога времена.

Ући ће и у дипломатску службу Краљевине Југославије – у Немачкој (1935/38) и у Италији (1939/41). По избијању рата евакуисан је из Рима, преко Мадрида, за Лисабон, одакле одлази у Лондон, где ће неко време бити и саветник за штампу у југословеснкој емигрантској влади. У Лондону остаје и после рата, све до 1965. године када се враћа у Београд.

Мада мукотрпне, емигрантске године биле су стваралчки богате. Написао је тада Роман о Лондону и Другу књигу Сеоба, као и Ламент над Београдом (1956), који ће најпре објавити у Јоханесбургу (1962).

Пре самог аутора, у Србији ће се појавити више његових књига: Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, драмa Конак (која ће се 1958/59. изводити у Народном поозоришту у Београду), Итака и коментари, Друга књига Сеоба... а недуго по повратку и Сабрана дела у 10 томова (1966), у оквиру којих први пут и Код Хиперборејаца. Убрзо почиње да објављује делове својих мемоара Ембахада у којима ће за себе рећи да је био „мала играчка судбине“.

Почетак осме деценије обележиће његови нови романи Кап шпанске крви (1970) и Роман о Лондону (1971), за који ће добити и НИН-ову награду и Награду за најчитанију књигу године. Последње године живота посвећује Књизи о Микеланђелу, којим се, у ствари, бавио целог свог живота. Напунивши 1977. осамдесет и четири године, умире месец дана касније, 30. новембра, пошто је престао да узима храну и лекове. Постхумно објавиће се две његове велике књиге: Књига о Микеланђелу (1981) и Ембахаде (1985).

затвори

Михаил Епштејн о аутору

МИХАИЛ НАУМОВИЧ ЕПШТЕЈН – (Михаил Наумович Эпштейн, 1952. Москва, Русија), књижевник, философ, културолог, есејист, рођен је 1950. године у Москви. Члан руског Пен-клуба и Академије руске савремене књижевности.

Дипломирао на Филолошком факултету Московског државног универзитета 1972. Током 70-их година учествовао је у раду сектора за теоријске проблеме Института за светску књижевност (Москва) и предавао књижевност на московским факултетима. Осамдесетих година је оснивач и руководилац интердисциплинарних удружења хуманистичке интелигенције у Москви. Од 1990. године живи и ради у САД, као професор теорије културе и руске књижевности на Универзитету Емори.

Аутор је између осталих, дала: дела: Парадокси иновације. О књижевном развоју XIX–XX века , Москва, 1988; Природа, свет, ризница васионе... Систем пејзажних слика у руској поезији . Москва, 1990; Очинство , роман-есеј, Њу Џерси,1992, СПб 2003; Ново секташтво: Типови религиозно-философских погледа на свет у Русији 1970–1980-их година , Масачусетс, 1993, Москва, 1994; Велика Сова. Философско-митолошки оглед , Њујорк, 1994; Вера и лик. Религиозно несвесно у руској култури XX века, Њу Џерси, 1992; Бог детаља. Народна душа и лични живот у Русији при крају империје Њујорк, 1997, Москва, 1998; Постмодерна у Русији: књижевност и теорија , Москва, 2000, Философија могућног. Модалности у мишљењу и култури , СПб, 2001, Пројективни философски речник: Нови термини и појмови , СПб, 2003, Знак белине. О будућности хуманистичких наука , Москва, 2004, Сви есеји: из Русије (1970–1980), из Америке (1990–2000), Јекатаринбург, 2005.

У идању издавачке куће КОНРАС објављена је књига огледа Sola Amore (2010). Епштејнова дела превођена су на четрнаест језика.

Михаил Епштејн је у два наврата боравио у Србији, септембра 2007. и маја 2009. године као гост магазина Зенит. затвори

Морис Метерлинк о аутору

Морис Метерлинк (Maurice/Mooris/Marie Bernhard Maeterlinck), знаменити белгијски писац с краја XIX и прве половине ХХ века, рођен је 29. августа 1862. у фламанској породици у Генту.
Образовање је стекао код језуита. Кратко време се у родном граду бавио адвокатуром, коју напушта одлучан да се посвети књижевности.
Писао је на француском језику. Прве стихове објављује 1883. у националистичком часопису Млада Белгија.
По доласку у Париз 1886. упознаје се са Вилије де Лил-Адамом, под чијим утицајем се окреће симболизму. Објављује две симболистичке збирке песама (Serres chaudes, 1889; Quinze chansons, 1896), из којих зрачи изразита меланхолија. Истовремено објављује и позоришне комаде. Први од њих, La Princesse Maleine објављен 1889, чије је прво издање штампано у тринаест примерака, Октав Мирабо, књижевни критичар Фигароа а прогласиће је најгенијалнијим делом свога времена, упоредивши га са Шекспиром.
Следи низ симболистичких драма које ће потврдити успех прве. У њима у атмосфери чудноватости и мистерије, Метерлинк оживљава фаталност античке драме (Pelléas et MéLisande, /Пелеас и Мелисанда) 1892; Monna Vanna, 1902), или пак бајковитост пуну љупкости и свежине (L'Oiseau bleu /Плава птица/, 1908). Посебан успех доживеће са драмама Пелеас и Мелисанда, пошто 1902. Клод Дебиси на њен текст компонује оперу, те ремек делом Плава птица.
Упоредо са писањем драма преводи мистике, тако 1891. излази превод са фламанског на француски списа средњовековног мистика Русбрука са Метерлинковим предговором, а 1895. и Новалисовог дела L'Ornament Noces Spirituelles, такође са предговором преводиоца.
Најбоља, међутим, у његовом стваралаштву су дела која је написао као знатижељни мислилац, заинтересован за све облике живота на свету и богатство његових преображаја. Испрва осетљив на трагику људске судбине, жељан тишине и самоће, био је притиснут тескобом, да би се доцније његова мисао развила до спокојне сигурности која ће га ослободила безнађа. Метафизичка медитација, првенствено потрага за срећом, развија се кроз збирке објављиване током четрдесет година.

затвори

Небојша Вуковић о аутору

Новица Петровић о аутору

Радмило Петровић о аутору

Радослав Лазић о аутору

Радослав Лазић, редитељ, естетичар, драмски педагог – рођен у Санском Мосту, 13. септембра 1939. Гимназију и Академију за позориште, филм, радио и телевизију завршио у Београду, где је дипломирао режију у класи проф. Вјекослава Афрића, 1964. Упоредо апсолвирао Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Постдипломске студије из области театрологије на Факултету драмских уметности у Београду и специјалистичке студије завршио на Universit de Paris VIII, Diplome d’etudes approfuncies (1981.) и Diplome doctorat de Ze cycle (1984.) из области Etudes tecgiques et estetyqyes dy Thyvtre. Докторску дисертацију Југословенска драмска режија 1918-1991, Теорија и историја, пракса, пропедеутика, одбранио на Академији уметности Универзитета у Новом Саду, 1993. Као позоришни редитељ режирао око 50 драмских представа на сценама Београда, Загреба, Новог Сада, Суботице, Ниша, Бања Луке, Вараждина, Куманова, Лесковца, Зрењанина, Сомбора, Вршца, Панчева. Режирао прво извођење Стерије у Румунији на сцени Државног театра Тиргу-Муреш. Као редитељ мултимедијалне оријентације режирао на телевизији, радију и на филму, као и на сцени луткарског театра.

Од 1976. бави се педагошким радом на Академији уметности у Новом Саду, најпре као сарадник за предмет режија, а од 1984. као предавач за предмет Историја и естетика режије (позориште, филм, радио и телевизија). Од 1977. стални је сарадник, а потем и уредник часописа за позоришну уметност Сцена до 1995. Уредник је рубрике РТВ естетика у часопису РТВ – теорија и пракса, од 1976. Сарадник је бројних часописа у земљи и иностарнству, где објављује резултате својих естетичких истраживања у областима позоришне, филмскле, радијске, телевизијске, оперске, луткарске режије, њене историје и естетике. Лазићеви радови преведени су на више европских језика: француски, енглески, руски, пољски и други.

Аутор је следећих књига: Естетика модерног театра (с Д. Рњаком) (1976), Култура режије (1984), Драмска режија (1985), Трактат о режији (1987), Париска театралиа (1988), Трактат о филмској режији (1988), Феномен режија (1989), Свет режије (1992), Херменаутика режије (1993), Речник драмске режије (1996), Југословенска драмска режија (1996), Естетика ТВ режија (1997), Театролошки бревијар (1998), Естетско доживљавање театра (1999), Естетика оперске режије I-III (2000), Естетика радиофонске режије (2001), Нушићев театар комике (2002).
затвори

Саво Стјеповић о аутору
Саво Стјеповић, рођен је 1970. у Чачку , где и данас живи. Објавио две збирке поезије: Антологија универзализма(1994), и Декаденца (1996). Махагони хол му је први роман. затвори

Светомир Бојанин о аутору

Светомир Бојанин, наш познати психијатар, рођен је у селу Болман у Барањи, 6. јануара 1932. године. Средњу школу је похађао у Новом Саду и Сомбору. Медицински факултет је завршио у Загребу 1957. године, а специјализацију из неуропсихијатрије у Београду 1964. Током школске 1966/67 провео је један семестар на стручном усавршавању у Паризу, у тиму професора Лебовисија и у Психолошкој лабораторији „Анри Русел“. Одбранио је докторску дисертацију на Медицинскм факултету у Београду 1977.
У свом стручном раду посветио се психијатрији деце и омладине, у коју је унео читав низ новина:

– Социјално-психијатријски приступ у психијатрији развојног доба, што је подразумевало организацију социотерапијских клубова за адолесценте (1964), секторске психијатријске службе по француском моделу са кућним лечењем (1970), дневну болницу за децу (1988).

– Термин односно проблем дисхармоничног развоја личности и дао прву клиничку слику диспраксије код нас (1972, 1978).

– Посебно се бавио аутизмом и са сарадницима објавио две књиге: Аутизам (1997) и Аутизам данас (2001).

У свом терапијском раду, прихватио је феноменолошко-егзистенцијалистички смер и први је у нашој средини, са својим тимом, писао о психотерапији младих и о превенцији менталног здравља деце и омладине, са овог становишта.

До сада је објавио следеће књиге:
– Неуропсихологија развојног доба и општи редукативни метод (1979, 1985), универзитетски уџбеник
– Општа дефектолошка дијагностика, са проф. Ћордићем, (1981,1997), универзитетски уџбеник
– Школа као болест (1990, 1991)
– Духовност, психијатрија и млади (1994)
– Оглед о самосвести (1999)
– Тајна школе (2002)
– Морал и ментално здравње, књ. 1 (2005)
– Под дрветом сазнања добра и зла (2008)
– Гордијев чвор младости (2009). затвори

Станислав Сретеновић о аутору